8. 2. 2014.
Žoao Kabral de Melo Neto: Kraj sveta
 |
| Red sun, Arthur Dove (1935) |
Na kraju jednog žalosnog sveta
ljudi čitaju novine.
Ravnodušni ljudi jedu pomorandže
koje plamte kao sunce.
Meni dadoše jednu jabuku da me na smrt
opominje. Znam da gradovi šalju brzojave
tražeći plin. Veo koji sam gledao kako leti
pao je usred pustinje.
Poslednju pesmu niko neće napisati
o ovom naročitom svetu od dvanaest sati.
Umesto poslednjeg suda mene brine
poslednji san.
Žoao Kabral de Melo Neto, Kraj sveta
Prevela Jasmina Nešković
7. 2. 2014.
Adam Zagajevski: Rekvijem za žive
 |
| © Huang Xiaoliang |
Radost minulog trenutka pretvara se
brzo u crnu kukuljicu s otvorima
za oči, usta, jezik i žalost. Žalosti.
Živi su stalno zauzeti
pozdravljanjem odlazećih dana,
koji podsećaju na snimljen,
ali nikada razvijen film.
Živi žive tako lakomisleno, tako nehajno,
da mrtvi padaju od iznenađenja.
Smeju se tužno i uzvikuju, ah, deco,
i mi smo bili takvi. Isti.
Cvetali su bagremovi.
Slavuji su pevali u granju, iznad nas.
Adam Zagajevski, Rekvijem za žive
2. 2. 2014.
Pismo čitaoca
 |
| Henri Cartier-Bresson, Sardinia, 1963 |
o senkama.
Piši o životu,
o običnom danu,
o priželjkivanju sklada.
Školsko zvonce
može da bude uzor
umerenosti,
čak erudicije.
Previše smrti,
previše
crnog sjaja.
Vidi,
narodi, sabijeni
na stadionima,
pevaju himne mržnje.
Previše muzike,
premalo sloge, mira,
razuma.
Piši o trenucima
kada se grade prijateljstva
i čine trajnijim
od očajanja.
Piši o ljubavi, o dugim večerima,
o jutru,
o drveću,
o beskrajnom strpljenju
svetlosti.
Adam Zagajevski, Pismo čitaoca
Пријавите се на:
Постови (Atom)