17. 11. 2012.
Posle ćutnji
 |
| © Masao Yamamoto |
Posle toliko bezrečja, bože,
tebe ja ne poznajem.
Ko si bila ti u meni, uopšte?
Jutro je i okus u ustima
kao da sam doručkovao smrt.
Iznova pretražujem put
kojim sam došao
i greške koje sam u hodu
napravio idući u krug,
opravdati pokušavam.
Prestao sam da te volim
a da i primetio nisam.
Pero Zubac, Posle ćutnji
Iz zbirke Pesme iz osamdesetih, Stylos, 2003.
16. 11. 2012.
Plaše nas jer nas se plaše...
 |
| © Pedro Luis Raota |
moja mala ljubavi. Sve su izmislili
da nas omrznu ljudi u kojima noćiva
dobrota. Taj mali, obični svet, mala
moja ljubavi.
Ona Preverova deca koja se ljube
u haustoru i sva deca koja se ljube
bez straha, po parkovima, ne mogu učiniti
ništa veliko sem da se ljube, ljube,
jer energija ljubavi mogla bi otopiti
crni sneg na njihovim šinjelima.“
***
„Male su reči da iskažu gorčinu.
Nevične su reči da opišu sram.
Ne uspeva duša da se tako brzo
nauči mržnji neophodnoj da se
preživi.“
Pero Zubac
Iz zbirke Nove pesme, Stylos, 2003.
15. 11. 2012.
Odbrana smrti
 |
| © Masao Yamamoto |
1.
Smrt ima tvoj glas i ne plaši me.
Ulazi u sobu tvojim hodom. Bože,
smrt ume da se smeje. Raduje me!
Smrt je putovanje. Bez straha od povratka.
Mogućnost da se ne razgovara.
Lekovita ćutnja.
Ko govori o smrti proverava
mogućnost bliskosti sa nama
koji nismo. Sa nama koji smo
bili. Smrt je odabir spokoja
sa onu stranu reke, sa onu
stranu sna. Smrt je dobra
vila iz nesanica dečaštva.
4.
4.
Posečene šume pružaju otpor pri hodu.
Kao da prolaziš kroz opipljiv zrak.
Gde su bila stabla stub je zgusnutog
pamćenja. Traje trag o žiću.
I mrtve ptice lete i spirale prave
nad usnulim krajolikom detinjstva.
Oči su nepriviknute da vide
nevidljivo. A reč je nevidljiva.
A moćna je.
6.
6.
Mala je smrt da bi dorasla ljubavi
kojom te kažnjavam za sve one godine
dok si mi izmicala.
Morala si umreti da bi se rodila
meni nalik. A druga smrt se na glas
tvoj ne odaziva.
7.
Mala smrt spava. Ljuljaj
joj kolevku. Pevaj joj uspavanku
koju ti je majka pevala.
Ne zagledaj je.
Nećeš je videti.
Ljuljaš praznu kolevku.
U njoj smrt spava.
Malo klupko svetla.
Smrt nije tvoja.
Ne dodiruj je.
13.
More zna tajnu o nama, gde smo se voleli,
kada i koje nas je razdvojilo vreme. Mi
ne znamo. Ali je more sviklo ćutnji i
nevernima se ne odaje. Naučićemo jezik
mora kad bude većima kasno, kad se nema
šta reći i nema razloga govoru. More
zna sve o nama pre nas i nama posle
nas. More je knjiga mudrosti koja se
sama prelistava. U knjizi je zapisano
sve što nas mori i što nam se snu
preprečuje. Moje reči, stoga, uzaludne
su i same sebi protivreče. Ti ne
možeš umreti jer si more i nebo,
u bezbroj si biljki gorkih i
mirišljavih svetom razasuta da
ti se nikad nadoticati neću;
sveta si reč koja se ne ume izgovoriti
i pesma izvan pesama i san izvan sna.
Mora da smrt, na tebe priviknuta,
ima tvoje lice i da te ljubomorno
čuva i od sebe za neka proleća
kad nas već ne bude, uzaludnih
pevača zaslepljenih tvojom lepotom
i tvojim umećem neprestanog rađanja.
Pero Zubac, Odbrana smrti
Iz zbirke Pesme iz devedesetih, Stylos, 2003.
14. 11. 2012.
Uvek će biti čovek na tragu
 |
| © Sergio Larrain |
Treba izdržati taj poriv
male prljave vozove koji idu u nepoznato, beznadna putovanja van istine
od koje se skrivamo, zaludno,
kao mali kradljivci voća
u niskoj travi.
Uvek će biti čovek na tragu,
slediće stope upravo ne znajući kuda vode,
to je lepota neizvesnosti
kojoj se molim
tolikih godina u kojima se ne prepoznajem.
Pero Zubac
Iz zbirke Pesme iz šezdesetih, Stylos, 2003.
13. 10. 2012.
Psalm
 |
| © Arno Rafael Minkkinen |
Niko nas opet ne mesi od zemlje i gline,
niko nam prah ne oslovljava.
Niko.
Slava ti, Niko.
Tebi za ljubav ćemo
cvetati.
Tebi
u susret.
Bili smo
Ništa, i jesmo, i to ćemo
ostati, cvetajući:
Ruža ničega, ruža
ničija.
Sa stabljikom
svetlom kao duša,
sa prašnikom pustim kao nebo,
sa krunom crvenom
od purpurne reči koju smo
pevali iznad, o iznad
trna.
Paul Celan, Psalm
28. 9. 2012.
Iskušenje
 |
| © Mimmo Jodice |
Sa druge strane vrata jedan čovek
ostavlja svoju pokvarenost. Uzalud će
večeras usrdno moliti
svoga čudnog boga, koji je tri, dva, jedan,
i reći sebi da je besmrtan. Sada
sluša predskazanje svoje smrti
i zna da je razumna životinja.
Ti si, brate, taj čovek. Budimo zahvalni
crvima i zaboravu.
Horhe Luis Borhes, Iskušenje
26. 9. 2012.
Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti
 |
| © Abbas Attar |
Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!
Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba
Пријавите се на:
Постови (Atom)