PTT screen

© Carlos Pinhao

O prekrasne ledene - samo gradske magle,
i hodajući buljooki dvometarski leševi
u teškim kaputima, s kariranim šalovima,
(sa crnim među zubima i - osmehuju se!),
što me susreću, što se njišu po tim maglama bez vetra,
što im otpozdravljam, misleći pri tom ponajviše na vetar.

O večni, neprolazni reljefi poklopaca šahtova!
(Već vidim kosmičke arheologe
u odelima od atomskog celofana,
kako poklopac s natpisom TELEFON iskopavaju
i odnose ga u muzej, u neku drugu maglinu.)

O još uvek uspravne zgrade od cigala!
Na svim petim spratovima gori svetlost,
i to nevaljalo pozorište senki iza zastora,
(ljube se, svađaju - nožem bodu, pa se opet ljube),
dok u tamnim pokrajnim sobama s mirisom dunja i sna
lebde deca četiri santimetra iznad kreveta
i uopšte se ne smeše.

O bezbrojne domaće životinje Grada,
u ovom Gradu, ove noći, mislim i o vama,
od mrava ilegalca do poslednje aristokratske mačke.
(A gospodin Golub je u sobi držao UDAVA).

O predivne oči gospođice koje minu,
zelene oči gospođice
koja nije imala minđuše...


Miloš Komadina, Ne mogu prestati

Iz knjige Rečnik melanholije. Nolit, Beograd (1980)