PTT screen

(...) carska vojska se ipak, treba to priznati, uvek bori za svetu stvar i brani hriščanstvo od nevernika. 

- Nema tu odbrane ni uvrede, ništa nema nikakvog smisla - reče Torizmondo. - Rat će trajati vekovima i niko neće pobediti niti izgubiti, ostaćemo nepomični jedni naspram drugih, zauvek. Bez jednih, oni drugi ne bi bili ništa... i već smo i mi i oni zaboravili zašto se borimo... Čuješ li ove žabe? Sve što činimo ima isto toliko smisla i reda koliko i njihovo kreketanje, njihovo skakanje iz vode na obalu, i sa obale u vodu. 

*

Ali, već im je dojadilo. Taj Ađilufo koji se uvek svega seća, koji za sve što se dogodi ume da navede pisani dokaz, pa i kada je u pitanju čuveni poduhvat, i kada ga svi prihvate i do sitnica zapamte, čak i oni koji ga nikada nisu ni videli, on želi da ga svede na običnu epizodu iz službe koju treba ubeležiti u večernjem izveštaju za komandu puka. Između onoga što se u ratu dogodi i onoga što se posle priča, otkad je sveta i veka, uvek postoji izvesna razlika: da li se neki događaj dogodio ili ne - malo je bitno; tu su tvoja snaga, tvoja ličnost, postojanost u načinu tvoga ophođenja koji garantuju da, ako se stvari baš i nisu tako odigrale, detalj po detalj, ipak se sve moglo tako odigrati, ili se moglo isto tako odigrati u nekoj sličnoj prilici. Međutim, Ađilufo nema ništa što bi poduprlo njegova dela, istinita ili lažna, kakva god bila: ili se iz dana u dan upisuju u zapisnik i beleže u registre, ili je to praznina, mrkli mrak. On bi želeo pod isto da podvede i svoje drugare, koji poput sunđera upijaju vino i hvalisanja, planove koji se okreću prošlosti a da nikada nisu ni bili u sadašnjosti, legende koje, pošto su bile pripisivane malo jednom, malo drugom, na kraju uvek nađu protagonistu koji im odgovara.