PTT screen

Ernesto Cardenal

Izlaziš iz kancelarije i odlaziš kući gde te čekaju
tvoja žena i tvoj zvučni i prepuni frižider,
tvoja komotna dnevna soba i tvoja čašica i tvoj radio
i slušaš u osam sati vesti o zločinima.
Da li misliš da zločina ima samo na radiju
i da ih nema u dnevnim sobama?
              Nikad nisi uzeo metalnu cev i ubio čoveka.
Ti si pristojan čovek
                            pošten u svakom pogledu.
Ali da nije možda to poštenje obična kamuflaža?
Ti nisi čovek koji je podmetnuo bombu u avion.
Nisi onaj za kim tragaju sve radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
(mada si debeo i prijatne spoljašnjosti i imaš naočare bez rama).
Nisi ti „čovek u sivom odelu“ razume se.
Otisci tvojih prstiju dokazali bi da nisi.
              A možda i ne bi...
Šta ako šef gangstera izgovori tvoje ime
i izjavi da si ti član Mafije?
Da si se i ti ofajdio od opljačkanog nakita?
              (a ako nisi kaži kako si mogao da kupiš frižider)
Da je novac one starice ubijene u parku
prevalio velik put ali ipak stigao u tvoje ruke?
I da si uzeo novac koji su opljačkali iz one banke
da bi ga kasnije deponovao u istu tu banku?
Da ima pojedinosti u tvom životu koje imaju veze s trgovinom belim robljem?
I šta ako su te detektivi pratili na ulici
kad si ulazio u taksi pa kad si izlazio
i ako su pratili sve one s kojima si ti dolazio u vezu
i sve one s kojima su oni imali veze?
Šta ako su svi tvoji razgovori snimljeni na traci?
              I šta sad kažeš na to?
                            Šta možeš da dokažeš?
Odlazio si u bar gde su pravljeni planovi za pljačku
i u hotel u kojem je zadavljena ona devojka.
Frižider i radio gangstera su iste marke
kao oni koje ti poseduješ.
              - Policija je proučila sve njegove navike
                i one tačno odgovaraju tvojim.
A šta ako jednog dana ispadne da imate iste otiske
i ako se dokaže da si i ti jedan iz bande
i da si ti taj koga traže radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
i da si na kraju bio „ČOVEK U SIVOM ODELU“
da se o tebi piše u rubrikama za kriminal u dnevnim listovima
da u tvojoj dnevnoj sobi radio govori o tebi?



Ernesto Kardenal, Murder Inc.

Iz knjige Psalmi, DOB, Beograd, 1983. 
Prevela Krinka Vidaković Petrov.

Portrait d'homme au noeud de cravate papillon, 1946 Jean Dubuffet

Iz knjige Zar ti je malo što si pesnik,  Književna zajednica Petar Kočić, Beograd, 1974.
Preveo Radoslav Pajković.

© Tunc Ozceber

Ukrali su me Cigani.  Moji me roditelji odmah ukradoše od njih. Onda su me Cigani opet ukrali. Tako je to išlo neko vreme. U jednom trenutku bio sam u ciganskim kolima na mrkoj sisi moje nove majke, u sledećem sam sedeo za velikim trpezarijskim stolom i doručkovao srebrnom kašičicom.
Bio je prvi prolećni dan. Jedan od mojih očeva pevao je u kadi; drugi je živog vrapca farbao bojama tropske ptice.



Nežno me pegla vrelom parnom peglom, ili zavlači ruku u mene kao da sam čarapa koju treba zakrpiti. Konac kojim se služi nalik ne na kapljice moje krvi, al' oštrina igle je samo njena.
„Upropastićeš oči, Anrijeta, na tako lošem svetlu“, opominje je mati. I u pravu je. Nikad još od postanka sveta nije bilo tako malo svetla. Naša zimska popodneva znala su katkad da traju stotinu godina.



Bili smo tako siromašni da sam morao da zauzmem mesto mamca u mišolovci. Sasvim sam u podrumu, mogao sam ih čuti kako gore hodaju tamo-ovamo i prevrću se u svojim posteljama. „Mračni su ovo i zli dani“, govorio mi je miš dok je grickao moje uvo. Prošle su godine. Moja mati je nosila mačje krzno oko vrata koje je gladila sve dok njegove varnice nisu zapalile podrum.



Vuklo je za rep zver apokalipse, glupo derište! O, zapaljene brade, ispade da nam je sudbina zapečaćena. Zgrade su se zaljuljale; ekrani na kompjuterima bili su tamni ko kredenci naših saramajki. Bili smo isuviše preplašeni da se branimo. Još jedno stoleće otišlo je do đavola - a zašto? Samo zato što neki ljudi ne znaju da  vaspitaju svoju decu!


Čarls Simić

Iz knjige Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990.
Prevela Ljiljana Đurđić

Robert Marteau

Za magarca čije hrskavice
     ko cvetovi zasipaju jame
          za psa, za dete
          što se hladi pod mojim dlanom
          na potkresanoj travi Evrope

     vidim tvoje bose noge
          sa nekoliko mrlja krvi
          i tvoju cigansku haljinu
i tvoje rame umrljano malinama
gde krilu polako niče crno paperje

tako lepota ptice i lepota lisice
ovde podležu
u škripi guma na asfaltu
               nijedan bog ne stiže

Oče naš koji si na nebesima
          nek dođe carstvo tvoje
samo baraba u vinilu
koja škljoca svojim vilicama
          taj bedni hor

          nema posvećenja ni obreda
svet je samo gomila novinskih vesti
smrt sa licem prorešetanim sačmom
          korača među nama
inkognito, pljačkajući po svadbenim noćima
          rublje po motelima

     siroti nemaju više suza
     otkad se vlada u njihovo ime
lišeni reči, van svake molitve
          oni idu
obučeni u škart, ubeđeni da nisu
ništa drugo do ono što jesu.

Ja kažem: ništa nije tragično
otkad je lobanja čoveka
          izgubila oblik neba
     ja kažem
          a vi me proklinjete
blagoslov Evin preko trezora

     ja kažem anđelu
ti si Tot, ti si Hermes
zmije te slušaju - i pero pesnika.


Rober Marto, Stela

Iz knjige Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, Svetlost, Kragujevac, Jedinstvo, Priština, 1984. 
Preveo Miodrag Pavlović

Odysseus Elytis

I

Na drugu će stranu linije dlana
Skrenuti Sudbina, kao skretničar
Vreme će se za trenutak saglasiti

Kako bi drugačije, kada se ljudi vole.

Nebo će prikazati našu utrobu
A nevinost će udariti po svetu
Reskom crninom smrti.



IV

Još uvek je rano na ovom svetu, čuješ li me
Nisu ukroćena čudovišta, čuješ li
Moja izgubljena krv i oštar, čuješ li

Antoine Doinel - Jean-Pierre Léaud

ja sam stao
kod dvadeset sedme godine.

Tako sam lepo živeo
kao dvadesetsedmogodišnjak.
Dugo.

A onda,
jednog dana,
juče,
napunih četrdeset.
Tek tako, odjednom.

Neću više
da brojim godine,
ali dvadeset sedam
više ne mogu da imam.


Miloš Komadina, Godine