30. 3. 2012.
Prvo pevanje
 |
| © PhotoCosma |
„Obreh se u nekoj mračnoj šumi“
Dante
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.
Prvo pevanje
Branko Miljković
24. 3. 2012.
Najbolji čitalac
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.
Dnevnik 1991-1993
Čarls Bukovski
23. 3. 2012.
Navij sat
 |
| L'heure de tous (1985) Gare Saint Lazare Paris |
samo spori dan što prelazi u sporu noć.
šta god radio
sve ostaje isto.
mačke spavaju, psi ne
laju,
samo spori dan što prelazi u sporu noć.
ništa čak ne umire,
samo još čekanja kroz spori dan što prelazi
u sporu noć.
ne čuješ čak ni vodu kako teče,
zidovi samo stoje
a vrata se ne otvaraju.
samo spori dan što prelazi u sporu noć.
kiša je stala,
nigde ne čuješ sirenu,
u ručnom satu mrtva baterija,
upaljač ostao bez benzina,
samo spori dan što prelazi u sporu noć,
samo još čekanja kroz spori dan što prelazi
u sporu noć
kao da sutra nikad neće doći
a kad dođe
biće ista prokleta stvar.
navij sat
Čarls Bukovski
What Matters Most Is How Well You Walk Through the Fire (1999).
Čarls Bukovski, Pesme 3. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
22. 3. 2012.
Derviš i smrt
Derviš i smrt. - Krajem 1944. godine, strijeljan je u Tuzli moj najstariji brat, partizan, oficir komande Tuzlanskog vojnog područja, presudom vojnog suda III korpusa. (Imena ne navodim, iako ih, naravno, znam; oni ne znaju, ili se ne sjećaju šta su učinili mome bratu i meni, uvjerio sam se u to nedavno kad mi je jedan od njih pružio ruku a ja nisam prihvatio, i on je začuđeno pitao neke moje prijatelje zašto se to ljutim na njega?) Na afišama izlijepljenim po gradu pisalo je da je Šefkija Selimović osuđen na smrt strijeljanjem zato što je iz magazina GUND-a (Glavne uprave narodnih do-bara) uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice, a tako stroga presuda je donesena, piše na objavi, zato što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice. Tako se naša porodična privrženost revoluciji i naša zanesenost okrenula protiv nas i pretvorila nas u žrtve. A taj okrivljeni, moj brat, kome su ustaše odnijeli sve stvari iz stana, očekivao je svoju ženu koja je slučajno ostala živa u koncentracionom logoru, i trebalo je da se vrati u Tuzlu. Kad sam čuo da je Sefkija strijeljan, doživio sam šok. Ležao sam nemoćan da išta shvatim, i neprestano plakao. Nakon nekoliko dana došao mi je šofer UDB-e koji je moga brata odvezao na strijeljanje, i donio mi poruku od mrtvog čovjeka. Šefkija je bio miran pred strijeljanje; rekao je: - pozdravi Mešu, reci mu da sam nevin. Ja sam znao da je nevin, ni sudije nisu tvrdile drukčije. Šofer nije smio da mi kaže gdje je sahranjen, pa ni danas ne znam gdje mu je grob. Taj nevjerovatan, slijepi, maloumni čin bio je prekretnica u životu svih članova moje porodice: svi smo osjetili da su se desile stvari koje nikad nismo mogli očekivati. I nije riječ o smrti nekog od nas, na to smo bili spremni, sedmoro nas je bilo u revoluciji, već o tako užasnoj nepravdi, bez razloga i bez smisla...
... Ovdje moram da zastanem. Pišući prethodne rečenice, bio sam svjestan da nešto skrivam, jer mi je neprijatno i pred samim sobom. Tek kad me Darka upozorila da nije bilo baš sasvim tako (ona zna istinu, ispričao sam joj), nevoljno sam se zaustavio i prisilio se da još jednom u svijesti okrenem film događaja... Da, bio sam šokiran, ništa nisam mogao da shvatim, dan i noć sam proveo bez sna i bez hrane, plačući, ne znajući šta ću od sebe, jer je sve moje dovedeno u pitanje. A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, pet-šest dana poslije strijeljanja, trebalo je da održim neko predavanje, već ranije najavljeno plakatima. Nisam ga otkazao. Ne znam šta sam i kako sam govorio, ali sam govorio. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao, da sam imao snage da govorim, da se nisam kao čovjek, kao brat pobunio protiv te neprirodne obaveze koju sam sebi nametnuo. Utoliko je moj postupak neshvatljiviji: da je to neko zahtijevao od mene, sve bi bilo jednostavno, kao tablica množenja. Ovako je košmar. Patio sam kao nikad u životu, a pokušavao sam da ostanem u kolotečini koju sam smatrao jedino mogućom, jedino ljudskom. Čak i poslije tog neljudskog čina! Htio sam, valjda, da razdvojim te dvije sfere, privatnu i opštu (kao da je to mogućno!). Možda sam se plašio da raskinem sa sobom onakvim kakvim me je stvorila revolucija, možda me vukla inercija: kako ću raskopati sebe cijelog? Možda sam mislio da nemam prava u tolikim smrtima svoj gubitak uzimati kao razlog da napustim revoluciju koja je postala smisao i suština moga postojanja. Ne mogu ništa određeno da kažem, ali sam možda pokušavao da sebe ranjenog i njega izgubljenog izmirim sa revolucijom koja jede svoju djecu. I eto, pokušao sam da idem istim putem, kao da se nije ništa dogodilo, nisam izašao iz partije, nisam okrenuo leđa svemu što sam bio, ali ništa time nisam riješio, bivalo mi je sve teže, ono predavanje je postala moj a mora, moj užas, i ni do danas se nisam oslobodio mučnog osjećanja na tu čudnu krivicu. Platio sam tu neshvatljivu zaluđenost teškim mukama docnijeg, sve težeg raskola sa sobom bivšim.
Da nisam imao nikakva dodira sa književnošću, takva tragedija bi me navela na misao da nekome, u vidu pisane ispovijesti, saopštim svoju muku. Takva primitivna i uprošćena motivacija želje za pisanjem u krajnjoj liniji je i najprirodnija. Začudo, kod mene je sve bilo mnogo komplikovanije: ukoliko sam više mislio na ubijenog brata (a mislio sam neprestano, čak sam pokušao da pobjegnem od te misli i od mjesta nesreće, i u novembru 1944. godine sam prešao u Beograd), utoliko sam manje nalazio u sebi snage da to iskažem. Čak sam da bih ostao živ i normalan, počeo nasilno da se okrećem drugim sadržajima: prisilio sam se da se, umjesto svome bezizlazu, svojoj dramatičnoj dilemi, okrenem svome nekadašnjem oduševljenju, partizanskom. To je bio moj pojas za spasavanje, sedativ koji me držao da ne tonem, varka kojom sam pokušao da skrenem svoj unutrašnji pogled s ponora koji se stvarao preda mnom. Ili da sam sebi dokažem da moj sudbinski zaokret, da sva moja odanost bez ostatka, da moj bezmjerni zanos, nisu bili obična greška. Plutao sam po olujnom moru svoje moralne pometenosti, grčevito se držeći za razbijene ostatke svojih ranijih oduševljenja. U početku mog pisanja su partizanske teme žrtvovanja za druge. Sigurno nisam slučajno nailazio na takve isusovske teme, vjerovatno sam pokušavao da obogotvorim svoju muku, da joj dam viši smisao: za veliki cilj neophodne su velike žrtve. I svoju sam u to ubrajao. Ali se moja muka nije dala ni odagnati ni olakšati, efekat varke, ni kao lijek za mene ni kao književni rezultat, nije bio naročit, pa sam prestao da pišem.
Nakon toga sam zapao u druge krize i nevolje, pa sam se ponovo prihvatio pisanja, pokušavajući da izmucam temu o ubijenom bratu, na žalost slabo i anemično: bio sam suviše blizu događaja, još opijen njegovom vrelinom, bez psihološke i emotivne distance, i sve je ispalo suviše privatno, suviše pamfletski, divlja tužaljka koja se samo mene ticala. Tada sam uvidio i to da sam nezreo i zanatski nesposoban da iskažem tako složenu materiju, nesagledivu i neuhvatljivu za moje diletantske mogućnosti. Zato sam, s upornošću za koju nisam znao da postoji u meni, počeo da se pripremam da jednom, kad bilo u životu uradim taj posao koji je sve više postajao moja opsesija. Ostavivši vremenu da neprestano premotava kanuru samog događaja, prvo sam se uhvatio ukoštac s jezikom, jer mi je bilo jasno da je u mojim prvim radovima upravo jezik najslabija tačka. To je isto kao kad slikar ne bi imao smisla za boje. Vidio sam da se jezik ne da, ostaje krut i nesavitljiv, nepodoban za nijanse koje su mi izgledale značajnije od cjelovitih blokova. Godinama sam se borio za prilagođivanje izraza, posebno u nastojanju da iskažem složeniju misao i osjećanje, za sublimniji jezik, koji bi, bar donekle, bio u stanju da obilježi splet ponornih oluja i dilema, i teško uhvatljive dubine i žestinu emocionalnih eksplozija. Kod naših savremenih pisaca nisam u potpunosti nalazio ono što sam tražio. Mada prilično razvijen, jezik naše današnje književnosti je ili artificijelan, neživotan, apstraktan, prilagođen za izražavanje bizarnih stanja i za izražajni egzibicionizam (nadrealisti); ili suviše konkretan, pogodan za izražavanje vanjskih pojavnih oblika, čak i na veoma plastičan način, ali bez sposobnosti poniranja u dublje slojeve života i ljudske psihe (realisti) ili vrlo rafinovan, probran, savitljiv, barokno razuđen, bogat, pa ipak sav na površini, nepogodan za dramatične situacije a pogotovu za dijabolična stanja koja su se meni sve češće javljala kao doživljaj (Crnjanski) ili snažan, silovit, ekrazitne snage, jezik-usov, jezik-bujica, bojovni jezik koji raznosi protivnika, maksimalno izražajan u negaciji, ali suviše retoričan i knjiški, nepodoban za misaone finese, za sadržajnu i misaonu dubinu (Krleža); ili miran, staložen, prodoran, iznijansiran, izbalansiran jezik, pogodan za opisivanje svakog mraka i čuda u čovjeku, pa ipak suviše miran, gotovo hladan za bure i nemire kakvi su se meni ukazivali, i trebalo je biti pisac najvećeg formata pa iz tog jezika izvući takva sazvučja i njime postići takvu snagu kao što uspijeva Andrić.
Morao sam pronaći ne bolji i ekspresivniji jezik, ni bogatiji, ni suptilniji, to bi bila smješna i nerealna ambicija, već jezik za moju ruku i moju dušu, koji će najbolje odgovarati onome što je u meni ključalo. Nisam znao šta tražim, samo sam nejasno naslućivao kakav to jezik treba da bude, Kad nađem, znaću šta tražim.
Uvjeren od samog početka (možda i pogrešno), da ću svoju životnu temu moći da obradim u obliku romana, odlučio sam da zanatski savladam tehniku romana. Najprije teoretski, u principu, a onda i praktično ("Magla i mjesečina", "Tišine", i nekoliko većih pripovijedaka poslužili su kao dobra vježba). Nisam mislio da će biti lako, ali nisam vjerovao ni da je tako teško. Godine i godine su prolazile, a ja sam se, kao s đavolom, rvao s nesavladivom strukturom romana: pisao sam i brisao, pisao i bacao, pisao i ostavljao u ladicu, ali nisam odustao. Zavidio sam slikarima koji i najveću sliku mogu da sagledaju jednim pogledom; pisac mora, neprestano, da drži bezbroj činjenica u glavi, bezbroj veza, bezbroj događaja, vodeći računa o sklopu dijelova, o dosljednosti likova, o mjeri i srazmjeri, o fabuli i ideji, o ritmu pojedinih rečenica i cjeline, o prvom i drugom planu, o glavnim i sporednim ličnostima i o bezbroj drugih stvari, međusobno toliko povezanih da se često ruši sve ako je pogrešno urađen jedan dio.
Oko 1962. godine ponovo sam počeo da se bavim svojom starom temom izgubljenog brata. Ali je do tog vremena građa bila odležala i mogla je podnijeti svaku obradu, a i tema je, u mojoj svijesti, dobila određeno usmjerenje, i savitljivost, i šire razmjere: od izvorišta je prošlo gotovo dvadeset godina, i u doživljaju nije više bilo sirove silovitosti ni prejake emocije. Sve je bilo izmeditirano, pretvoreno u moguće opšte iskustvo, kao odnos i sukob izmedu ideologije i pozlijedenog pojedinca. Tema je, dakle, univerzalna. A ipak je sve moje, nezaboravljena vrelina nije mi dopuštala da temu i motiv pretvorim u hladnu tezu. To nije u potpunosti lični doživljaj, ali je svačija mogućnost. Osnova idejne zamisli romana i jedina sličnost između moga života i romana ležala je u pitanju: šta sam ja poslije te osude, ožalošćeni i ozlojeđeni brat ili nesigurni, neuvjereni član partije? (U romanu je to izraženo ovako: "Šta sam ja sad? Zakržljali brat ili nesigurni derviš? Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio čvrstinu vjere, izgubivši tako sve? ... jesam li izgubio ljudski lik ili vjeru? ili oboje?") Tako je u žižu romana došao sukob ličnog osjećanja i političkog uvjerenja. To je stari sadržaj, možda je izvjesna novina u tome što je u Dervišu i jedno i drugo jednako jako. Naravno, izvan tog idejnog kruga, život i roman se potpuno razilaze, mada sličnih situacija, po smislu, ima mnogo. Zašto sam otišao u istoriju? Možda i zato što sam se plašio direktne faktografske silovitosti teme i privatne omeđenosti, koja bi me opet mogla povući u nezeljeno afektivno reagovanje. A ja sam želio da iz nje izvučem njen univerzalni smisao.
Čitaoci su dobro primili "Derviša". I kritičari, uglavnom svi. Ali čitaoci su mi važniji. Zahvaljujući novinama, radiju, televiziji, ponešto i časopisima, a vjerovatno i aktuelnosti teme, moja djela i moje ime ušli su u uho i srca ljudi. Ponekad kao utjeha, ponekad kao nesporazum ali izgleda da ne može biti drukčije.
Odlomak iz Sjećanja
Meša Selimović
21. 3. 2012.
Ranjave od ljubavi
 |
| © ekhoz |
ljubaznim očima
kada dođe vreme da
upotrebiš nož
neću ustuknuti i
neću te okriviti,
dok voziš sama duž obale
dok palme plešu,
dok živi ne dolaze
dok mrtvi ne odlaze,
neću te okriviti,
samo ću
pamtiti poljupce
naše usne ranjave od ljubavi
i kako si mi dala
sve što si imala
i kako sam ti ja
ponudio ono što je ostalo od
mene,
i pamtiću tvoju malu sobu
osećaj tebe
svetlo u prozoru
tvoje ploče
tvoje knjige
našu jutarnju kafu
naša podneva naše noći
naša tela prosuta zajedno
u snu
tvoju nogu moju nogu
tvoju ruku moju ruku
tvoj osmeh i toplotu
tebe
koja si učilila da se ponovo
smejem.
mala tamnoputa devojko s ljubaznim očima
ti nemaš
nož. taj nož je
moj i neću ga još
upotrebiti.
ranjave od ljubavi
dok mrtvi ne odlaze,
neću te okriviti,
samo ću
pamtiti poljupce
naše usne ranjave od ljubavi
i kako si mi dala
sve što si imala
i kako sam ti ja
ponudio ono što je ostalo od
mene,
i pamtiću tvoju malu sobu
osećaj tebe
svetlo u prozoru
tvoje ploče
tvoje knjige
našu jutarnju kafu
naša podneva naše noći
naša tela prosuta zajedno
u snu
tvoju nogu moju nogu
tvoju ruku moju ruku
tvoj osmeh i toplotu
tebe
koja si učilila da se ponovo
smejem.
mala tamnoputa devojko s ljubaznim očima
ti nemaš
nož. taj nož je
moj i neću ga još
upotrebiti.
ranjave od ljubavi
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski, Pesme 3. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
16. 3. 2012.
Šta će sa mnom biti?
 |
| Gilbert Garcin, Sortir de l'oubli (2006) |
U svakom slučaju, bolje je bilo ne roditi se,
Jer, koliko god da je zanimljiv u svakom trenu,
Život napokon stvara bol, gađenje, posekotine, oderotine, lomljavu,
Izaziva želju da se vrišti, skače, leži nepomično na tlu, da se izađe
Napolje iz svih kuća, izvan svih logika i svih balkona,
I divljački krene ka smrti, između drveća i zaborava,
Između sunovrata, i opasnosti, i odsustva sutrašnjice,
I sve bi to moralo biti nešto drugo više nalik na ono što ja mislim,
Na ono što mislim il osećam, što čak i ne znam šta je, o živote.
Prekrstim ruke na stolu, naslonim glavu na ruke,
Treba želeti plakati, al ne umem da iznudim suze...
Ma koliko se upinjao da se silno ražalim nad sobom, ne plačem,
Duša mi je napukla ispod povijenog kažiprsta koji je dotiče...
Šta će sa mnom biti? Šta će sa mnom biti?
Iz pesme Proticanje sati
Alvaro de Kapmuš / Fernando Pesoa
Prevela Jasmina Nešković
14. 3. 2012.
I meni se nekad neko osmehnuo
 |
| © Navid Haghighi |
Pa ipak, ipak,
bilo je mačeva i šarenih zastavica
U Proleću koje sam sanjao za sebe.
I nada je ipak orosila
Polja mog slučajnog priviđenja,
I meni se nekad neko osmehnuo.
A danas se osećam kao da sam bio drugi.
Onog koji sam bio pamtim tek kao naknadnu priču.
A ko ću biti, to me ne zanima, kao ni budućnost sveta.
Iz čista mira tresnuo sam niz stepenice,
I čak je taj tresak zvučao kao grohot mog pada.
Svaki je stepenik bio grub i nepoželjan
Svedok kako sam ispao smešan.
Teško onom ko izgubi ponuđeno mesto jer nije imao prikladno odelo,
Al' teško i onom ko je, iako bogat i otmen,
Izgubio mesto ljubavi jer nije umeo prikladno da odene svoju želju.
Ja sam nepristrasan kao sneg.
Nikada nisam pretpostavio siromaha bogatašu,
Kao što ni u sebi samom nikad ništa nisam pretpostavio nečem drugom.
Oduvek sam opažao svet nezavisno od sebe.
Iza toga postojali su moji upečatljivi utisci,
Ali oni su činili jedan poseban svet.
Pa ipak, moja žalost nikada nije narandžasto bojila u crno.
Povrh svega, spoljni svet!
A ja moram da podnosim i samog sebe i sve one koje u sebi nosim.
Fernando Pesoa / Alvaro de Kampuš
13. 3. 2012.
Ljubav
 |
| © Keisuke Ikeda |
1.
Da li je istina ono što piše u „Kalevali“: „Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima“.
Da li je istina ono što govore u Basri: „Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa, pratiće te“.
Neko je negde rekao i hvala mu: „Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata niti malog poštenja. Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema malog čoveka i male ljubavi.
2.
Ne okreni mi nikad leđa da bih te voleo.
Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.
Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.
3.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat. I menjamo se jedan s drugim.
Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,
i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.
4.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.
Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
5.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.
Ljubav
Miroslav Antić
4. 3. 2012.
Reč
 |
| © Martine Franck |
zvone u 10:25 u
nedeljno jutro
ogrćem bade-mantil
mrtvog oca kome fali jedan
rukav
i otvaram
vrata
ženi s tamnim naočarima i
muškarcu.
„kako ste danas?“ pita
on.
on gura neke religiozne spise
ka meni.
„molim vas, ne treba mi
to.“
„sve nas je stvorio isti
Stvoritelj“, kaže.
„ja sam stvoritelj“, kažem
i zatvaram
vrata.
onda su prešli do vrata
drugog pijanca i
zazvonili.
rekao im je da
odjebu
tako im Isusa
i ostave ga na
miru.
Bog nije baš neki lek
za mamurluke.
Reč
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski, Pesme 3. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
3. 3. 2012.
Definicija
 |
| André Kertész - Circus in Budapest |
ljubav je svetlost u
noći što probija kroz maglu
ljubav je kapica od piva
na koju staješ idući do
kupatila
kad si pijan
ljubav je ono što se dešava
jednom u deset godina
ljubav je zgažena mačka
ljubav je stari prodavac novina
na uglu koji je od svega
digao ruke
ljubav je ono što misliš da je druga
osoba uništila
ljubav je ono što je iščezlo sa
epohom pomorskih bitaka
ljubav je telefon što zvoni,
isti glas ili drugi
glas, ali nikad onaj pravi
glas
ljubav je neverstvo
ljubav je zapaljeni
beskućnik iza kontejnera
ljubav je čelik
ljubav je bubašvaba
ljubav je poštansko sanduče
ljubav je kiša po krovu
starog hotela
u Los Anđelesu
ljubav je tvoj otac u kovčegu
(koji te je mrzeo)
ljubav je konj sa slomljenom
nogom
koji pokušava da stoji
dok 45000 ljudi
posmatra
ljubav je način na koji se kuvamo
kao jastog
ljubav je sve što smo rekli
da nije
ljubav je buva koju ne možeš
da nađeš
ljubav je komarac
ljubav je 50 grenadira
ljubav je prazna bolnička guska
ljubav je pobuna u Sen Kventinu
ljubav je duševna bolnica
ljubav je magarac što stoji u
ulici muva
ljubav je prazna stolica za šankom
ljubav je film o cepelinu
koji se raspada
trenutak koji još vrišti
ljubav je Dostojevski za
ruletom
ljubav je ono što gamiže po
zemlji
ljubav je tvoja žena koja igra
priljubljena sa neznancem
ljubav je stara žena
koja krade veknu
hleba
i ljubav je reč koja se koristi
previše i
prerano.
definicija
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski, Pesme 3. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Пријавите се на:
Постови (Atom)