PTT screen

ČETIRI KVARTETA

BERNT NORTON

I

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.
No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U naš prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U naš prvi svet.
Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,
U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Nečujnom muzici skrivenoj u grmlju.
I neviđen pogled pređe, jer su ruže
Naličile cveću što ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duž praznog drvoreda, do kruga živice
Da pogledamo dole u isušeni bazen.
Bazen suv, beton suv, smeđ na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,
I površina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.
Pa pređe oblak, bazen beše prazan.
Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.
Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod
Ne može podneti previše stvarnosti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.


II

Beli luk i safiri u blatu
Okolo osi zgromuljani.
Trepti u krvi struna pevna
Pod ožiljkom na staroj rani
Smiruje ratovanja drevnja.
Taj ples u arterijama
I kružni optok limfnog soka
U zvezdama su predočeni
U stablu uzlaze do leta
Krećemo se nad kretom stabla
U svetlu predočenog lista
I čujemo sa vlažnog tla
Vepra i lovačkoga psa
Gde slede svoje stare staze
Al međ zvezdama izmireni.

U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno;
Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples,
No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,
Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,
Ni uspon ni pad. Da nema te tačke, mirne tačke,
Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.
Mogu samo reći, tu jesmo bili, no ne mogu reći gde.
I ne mogu reći koliko dugo, jer značilo bi postaviti to u
vreme.

Unutrašnju slobodu od praktične želje,
Izbavljenje od akcije i patnje, izbavljenje od unutrašnje
I spoljašnje prinude, sve ipak okruženo
Jednom milošću čulnog, belom svetlošću mirnom i
u pokretu.
Erhebung bez kretanja, sabranost
Bez eliminacije, ujedno i novi jedan svet
I stari u izričitosti, shvaćeni
U ispunjenju njene delimične ekstaze,
Razrešenju njenog delimičnog užasa.
Ipak povezanost prošlog i budućeg
Utkana u slabost tela što se menja,
Štiti ljudski rod od raja i prokletstva
koje plot ne može podneti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Dopuštaju samo malo svesnosti.
Biti svestan, to nije biti u vremenu
No samo u vremenu može se tren u vrtu ruža,
Tren u venjaku gde pljušti kiša,
Tren u promajnoj crkvi kada dim se spušta
Pamtiti: upleten u prošlo i buduće.
Samo vremenom se vreme pobeđuje.


III

Ovo mesto nenaklonosti
Vreme pre i vreme posle
U mutnom nekom svetu: ni u danjem
Što zaodeva oblik bistrim mirom,
Pretvara senku u prolaznu lepotu
Sporim obrtanjem sugeriše stalnost
Ni u tami da pročisti dušu
Prazneći čula lišavanjem
Čisteći naklonost od vremenskog.
Ni obilje ni pustoš. Samo plamsaj
Nad usiljenim licima koja opseda vreme
Što zabavom se od zabave brane
Ispunjena maštarijama i lišena značenja
Visokoparna apatija bez sabranosti
Ljudi i papirići u kovitlacu hladnim vetrom
Što duva pre i posle vremena,
Vetrom kojim dišu nezdrava pluća
Vreme pre i vreme posle.
Podrigivanje nezdravih duša
U izbledeli vazduh, obamrli stvorovi
Vijani vetrom što briše sumornim londonskim brežuljcima
Hamstedom i Klarkenvelom, Kamdenom i Patnijem,
Hajgejtom, Primrozom i Ladgejtom. Ne ovde,
Nije ovde tama, u ovom uzdrhtalom svetu.

Siđi niže, siđi samo
U svet neprekidne samoće,
Svet ne svet, već ono što nije svet,
Unutrašnja tmina, oskudica
I lišenost svake svojine,
Iskušenje sveta čula,
Evakuacija sveta mašte,
Nedejstvenost sveta duha;
To je taj jedan put, a drugi je
Isti, ne u kretanju nego u
Uzdržavaju od kretanja; dok se svet kreće
U žudnji, pošljunčenim putevima
vremena prošlog i vremena budućeg.


IV

Dan su sahranili vreme i zvuk zvona,
Crni oblak nosi sunce s nebosklona.
Da l’ će nam se suncokret obratiti, lozice poviti
Dole svratiti, k nama saviti; vreže i vitice
Čvrsto sviti se?
Studeni zar neće
Prsti tise saviti se
Dole k nama? kad krilo vodomara
Svetlošću svetlosti odvrati, i smiri se, svetlost miruje
U mirnoj tački sveta što se okreće.


V

Reči se kreću, muzika se kreće
Samo u vremenu; no ono što samo živi
Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru
do tišine. Samo kroz oblik, raspored,
Mogu reči il muzika da dopru
U mir, ko što se kineski vrč i dalje
Neprekidno vrti u svom mirovanju.
Ne mirovanje violine, dok nota traje.
ne samo to, već postojanje istodobno,
Ili da kažemo, kraj prethodi početku,
A kraj i početak behu uvek prisutni
Pre početka i posle kraja.
I sada sve je uvek. Reči se napinju,
napuknu i ponekad lome pod teretom,
u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,
Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,
Neće da miruju. Glasovi što vrište,
Grde, rugaju se il naprosto brbljaju
Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč
Najviše napadaju glasovi iskušenja,
Uplakana senka u pogrebnoj igri,
Glasna tužaljka neutešne himere.

Pojedinost rasporeda jeste kretanje,
Kao u primeru deset stepenica.
Želja po sebi jeste kretanje
Ne samo po sebi poželjno;
Ljubav po sebi ne pokreće,
Samo je uzrok i cilj kretanja,
Bezvremena i bez želje
osim sa gledišta vremena
uhvaćena u oblik što ograničava
između nebića i bića.
Nenadan u zraku sunca
Čak dok prašina se kreće
Ustaje skriveni smeh
dece među lišćem
Brzo sada, ovde, sada, uvek –
A smešno pusto tužno vreme
Pruža se pre i posle.



IST KOUKER

I

U mom početku je moj kraj. Jedna za drugom
Kuće se dižu i padaju, raspadaju, dograđuju,
Uklanjaju, razaraju, obnavljaju, ili na njihovom mestu
Pukne ledina, il bude fabrika, ili prolaz.
Stari kamen u novu gradnju, staro drvo unove vatre.
Stare vatre u pepeo, a pepeo u zemlju
Koja je već meso, krzno, fekalije.
Kost čiveka i zveri, žitna vlat i list.
Kuće žive i umiru; ima vreme kad se gradi
I vreme kad se živi i kad se rađa
I vreme kad vetar lomi rasklimatano okno
I trese lamperiju gde protrči miš
I trese dronjavi goblen otkan sa nemim motom.

U mom početku je moj kraj. Gle pada svetlost
Preko ledine, ostavljajući duboku stazu
Zatvorenu granama, tamnu u popodnevu,
Gde se naslanjaš o nasip dok ne prođu kola
A duboka staza uporno sledi pravac
Do u selo, u jari električnoj
Hinotisano. U toploj omaglici sparnu svetlost
Upija, a ne prelama sivi kamen.
Georgine spavaju u praznoj tišini.
Čekaju ranu sovu.
Na toj ledini
Ne dođeš li preblizu, ne dođeš li preblizu,
U letnju neku ponoć možeš da čuješ muziku
Slabašne svirale i malog bubnja
I vidiš ih kako igraju oko vatre,
Čovek i žena združeni
U igri što sojedinjenje bračno znači –
Dostojanstveno i prikladno otajstvo.
Dvoje i dvoje, potrebito sojuzivanje,
Za šake držeći se oliti ruke,
Štono slogu označava. Okolo vatre
Skačući kroz plamen, il spojeni kružno,
Rustično svečani il rustično nasmejani
Dok dižu teška stopala u nezgrapnoj obući,
Zemljana stopala, glinena stopala u seoskom veselju,
Veselju onih koji dugo već pod zemljom
Hrane zito. držeći takt,
Držeći ritam svoje igre
Ko za života u živim godišnjim dobima
Ritam godišnjih doba i sazvežđa
Vreme muža i vreme žetve
Vreme parenja muškarca i žene
I parenja životinja. Stopala što se dižu i padaju.
Iće i piće. Gnojivo i smrt.

Zora upozorava, i još jedan se dan
Priprema za žegu i tišinu. Po moru jutarnji vetar
Mreška i klizi. Ja sam ovde
Ili tamo, ili negde drugde. U svom početku.


II

Šta to novembar pozni ima
Sa prolećnim nemirima
Sa bićima iz leta vrela
Visibabom što klone bela
Slezom što stremi previsoko
Rujno pa sivo dole klone,
S ružama poznim punim snega?
Grom krugom zvezda tutnjem kola
Ko da su pobednička kola
Za rat zvezdani postrojena
Skorpion se sa Suncem bori
Sunce i Mesec dok ne zađu
Komete plaču Vlašići lete
Gone nebesa i nizine
Skovitlane u vrtlog što će
Dovesti svet do uništenja
Ognjem, pre leda vladavine.

Evo načina da se to izrazi – ne vrlo uspešno:
Opisnom studijom u otrcanom pesničkom stilu,
Posle koje i dalje ostaje nesnosno rvanje
S rečima i značenjima. Poezija nije važna
Nije to ono (da počnemo iznova) što se očekialo.
Šta je trebala biti vrednost dugo priželjkivanog,
Mira kojem se dugo nadalo, jesenje vedrine
I mudrosti starosti? Jesu li prevarili nas
Ili prevarili sebe, ti starci spokojna glasa,
Zaveštajući nam samo jedan recept varke?
Ta vedrina samo namerna tupost,
Mudrost samo saznanje mrtvih tajni
Izlišnih u tami u koju su zagledali
Ili od koje odvratiše pogled. Postoji, čini nam se,
U najboljem slučaju samo ograničena vrednost
U saznanju izvedenom iz iskustva.
Iskustvo nameće raspored, i izopačava,
Jer je raspored nov u svakom trenutku
A svaki je trenutak novo i zbunjujuće
Vrednovanje svega što smo bili. Ne obmane nas
Jedino ono što, obmanjujući, više ne škodi.
Na sredini, ne samo na sredini puta
Već celim putem, u mračnoj šumi, u trnjaku,
Na rubu neke vrleti, gde stopa nema uporišta,
I pod pretnjom čudovišta, maštavih svetala,
Rizikujući opčaranost. Neću više da slušam
O mudrosti staraca, već pre o gluposti njihovoj,

Strahu njihovom od straha i ludila, strahu od posedovanja,
Od pripadanja drugom, ne drugima, ne Bogu.
Jedina mudrost kojoj se možemo nadati
Jeste mudrost poniznosti: poniznost je beskonačna.

Sve su kuće otišle pod more.

Svi su igrači otišli pod breg.


III

O mrak mrak mrak. Svi oni odlaze u mrak,
Prazne prostore međuzvezdane, praznina u prazninu,
Kapetani, trgovci bankari, istaknuti ljudi od pera,
Darežljive mecene, državnici i vladari,
Istaknuti službenici, predsednici mnogih komiteta,
Ingustrijski magnati i sitni dobavljači, svi odlaze u mrak,
I mračni su Sunce i Mesec, i Almanach de Gotha
I Berzanski dnevnik, Imenik direktora,
I hladno je čelo i pobuda delovanja izgubljena,
i svi mi odlazimo s njima, u ćutljivu pratnju,
Ničiju pratnju, jer nema koga da sahraniš.
Rekoh duši, budi mirna, i nek tama padne na te,
Što će biti tama Božja. Kao kad u pozorištu
Utrnu svetla, da promeni sa scena
Uz šuplju buku kulisa, pokretom tame po tami,
A mi znamo da se brda i stabla, udaljeni predeo
I smela impozantna fasada otkotrljavaju –
Il ko kad metro zastane predugo između stanica
I razgovor oživi pa utihne polako
I vidiš za svakim licem prazninu duha, sve dublju,
A za njom samo užas zbog oskudice misli;
Il ko što duh, pod eterom, svestan je, al ničeg –
Rekoh duši, budi mirna i čekaj bez nadanja
Jer nadanje bi bilo nadanje pogrešno; čekaj bez ljubavi
Jer ljubav bi bila ljubav pogrešna; ima još i vera
al su vera i ljubav i nada ukupno u čekanju.
Čekaj bez misli, jer još za misao nisi spremna:
Tako će tama svetlost biti, a mirovanje ples.
Šum potoka u toku i zimska munja.
Neviđena majčina dušica i šumska jagoda,
Smeh u vrtu, odjek zanosa
Ne izgubljena, već što ište, ukazujući
Na agoniju rođenja i smrti.

Kažete da ponavljam
Nešto što sam već rekao. Reći ću to opet.
Hoću li? Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš odande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
da stigneš do onog što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja.
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda.
Da dospeš do onog što nisi
Moraš poći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.


IV

Noža se ranjen hiriurg laća
Da nađe zlo što bolest čini;
Pod krvavom mu rukom shvaćaš
Britku mu samilost u veštini
Da nađe uzrok vatruštini.

Jedino zdravlje bolest nam je
Slušamo li umiruću sestru sada
Što ne da ugađa uz nas je
Već da nas seća na prokletstvo Adamovog pada
I da, ozdravljenja radi, bolest mora da nas jače svlada.
Ceo svet naša je klinika
poklon propalog milionera,
Gde ćemo, bude li prilika,
Umreti od očinske brige bez mere
Koja nas stalno prati i prepreke nam stere.

Uz noge ide put hladnoći,
Groznica strunama mentalnima.
da zgrejem se, moram da se kočim,
U čistilštu drhtim, hladnim plamenima
Što čine ružu, a trnje je od dima.

Piće nam kapi krvi samo,
Hrana nam meso što krvari:
Pa ipak rado pomišljamo
Da smo od zdrave ploti, čvrste tvari –
I ovaj Petak zovemo velikim, mimo tih stvari.


V

I evo me, na pola puta, posle dvadeset godina –
Dvadeset godina uglavnom proćerdanih, godina l’entre
deux guerres –
Nastojanja da naučim upotrebu reči, a svaki je pokušaj
Potpuno nov početak, i druga vrsta neuspeha
Jer čovek nauči samo da bolje iskoristi reči
Da izrazi ono što više ne mora da kaže, ili način
Na koji više to ne želi kazati. I tako svaki poduhvat
Jeste novi početak, prepad na neartikulisano
Sa jadnom opremom što sve gora biva
U opštem ričetu netačnosti osećanja,
Nedisciplinovanih vodova emocije. A ono šta se tu osvaja
Snagom i potčinjavanjem, već su otkrili
Jednom, dva ili više puta, ljudi sa kojima beznadno je
Takmičiti se – no tu i nema takmičenja –
postoji samo borba da se povrati izgubljeno
Pa nađeno, pa opet i opet izgubljeno: a sad i pod uslovima
Što nam se čine nepovoljni. No možda ni dobitak ni gubitak.
Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nas se ne tiče.

Dom je mesto polaska. Kako bivamo stariji
Svet čudniji biva, složeniji raspored
Mrtvih i živih. Ne jaki trenutak
Izdvojen, kada nema pre ni posle,
Već čitav život rasplamsan u svakom trenutku
I ne život jednog samo čoveka
Već i starih kamenova bez odgonetke.
Ima vreme za veče uz lampu
(Veče sa albumom fotografija).
Ljubav je sama sebi najbliža
Kad Ovde i Sada prestaju biti važni.
Starci bi trebalo da su istraživači
Ovde i tako nije važno
Moramo biti mirni a i dalje u kretanju
U drugu jačinu
Radi daljeg sjedinjavanja, dubljeg zajedništva
Kroz mračni mraz i praznu pustoš,
Krik talasa, krik vetra, goleme vode
Burnice i delfina. U mom kraju je moj početak.



DRAJ SALVEJDŽIZ
( Draj salvejdžiz – verovatno les trois sauvages
- mala je grupa stena, sa svetionikom, severoistočno
od rta kejp En, u Masačusetsu.)

I

Ne znam mnogo o bogovima; no mislim da je reka
Snažan smeđ bog – mrgodan, neukroćen i uporan,
strpljiv donekle, najpre priznat kao granica;
koristan, nepouzdan kao prenosnik trgovine;
Zatim samo problem pred graditeljem mostova.
Kada je problem rešen, stanovnici gradova
Skoro da zaborave smeđeg boga – ali on, stalno nepomirljiv,
Drži se svojih doba i jarosti, razoritelj, opominje
Na ono što ludi rađe zaboravljaju. Neštovan, ne umoljavaju ga
Obožavaoci mašine, ali čeka, motri i čeka.
njegov ritam beše prisutan u dečjoj sobi,
U bujnom ajlantu u aprilskoj bašti pred kućom,
U mirisu grožđa na jesenjem stolu
I večernjem krugu zimske plinske lampe.

Reka je u nama, more sve oko nas;
More je i rub kopna, granit
U koji ono doseže, žalovi gde izbacuje
Svoje nagoveštaje ranijih i drukčijih svetova:
Morsku zvezdu, rakovicu, kitovu kičmu;
Lokve u kojima nudi našoj radoznalosti
One nežnije alge i morsku anemonu.
Naplavi naše gubitke, razderani vlak,
Smrskanu vršu, slomljeno veslo

I opremu mrtvih stranaca. More ima mnogo glasova,
Mnogo bogova i mnogo glasova.
So je na grmu ruže,
Magla je u jelama.

Urlanje mora

I štektanje mora, različiti su glasovi,
Često zajedno čujni: cviljenje užadi,
Pretnje i milovanja talasa kada se slama,
Daleka monotonija u granitnim zubima
I jadikovka opomene sa sve bližeg rta,
Sve su to glasovi mora, i zvižduk glomazne bove
Zaljuljane ka kopnu, i galeb:
I pod pritiskom tihe magle
Zvonjava zvona
Meri vreme ne naše vreme otkucavano nenaglim
Bujanjem tla, vreme starije
Od vremena koje broje brižne zastrepele žene
Dok leže budne, sračunavajući budućnost,
U naporu da raspletu, razmotaju, da razmrse
I sastave u celinu prošlost i budućnost,
Između ponoći i zore, kada je prošlost samo obmana,
Budućnost obezbudućena, pred jutarnje bdenje
Kada vreme staje i vreme nikad ne svršava;
I bujanje tla koje jeste i beše od početka
Zvonom
Zvoni.


II

Gde li je tome kraj, tom bezglasnom naricanju,
Nemom venenju jesenjih cvetova
Nepokretnih dok sa njih kaplju latice;
Gde li je kraj olupini koju nosi struja,
molitvi kosti na žalu, nemoljivoj
Molitvi u čas kobnog naveštenja?

Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac
Posledica, daljih dana i časova,
Dok osećanje prisvaja bezosećajne
Godine života među krševinom
Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –
I zato najpodesnijeg za odreknuće.

Postoji konačni zbir, malaksali
Ponos ili srdžba na malaksale sile,
Neprivržena odanost, što naoko nije odanost,
Kad struja nosi čamac koji sporo propušta vodu,
Nemo slušanje nepobitnog
Brujanja zvona poslednjeg naveštenja.

Gde li je njima kraj, tim ribarima zabrodelim
Za vetrom gde se cvokotno magla zgurila?
Nezamislivo je neko vreme bez okeana,
ili neki okean bez gomila naplavina,
Ili neka budućnost koja nije sklona,
Kao prošlost, da bude bez odredišta.

Moramo ih zamišljati kako stalno crpu vodu,
Dižu jedra, tegle užad, dok se severoistočnjak spušta
iznad plićaka bez mene i erozije,
Ili kako podižu svoj novac, suše jedrilja u doku;
Ne kako putuju na izlet, neisplativ,
Zbog lovine što neće izdržati istragu.

Nema tome kraja, tom bezglasnom naricanju,
Nema kraja venenju uvelih cvetova,
Pokretu bola što bezbolan je i nepomičan,
Strujanju mora i olupini u struji,
Molitvi kosti Smrti, svom Bogu. Tek jedva moljiva
Molitva jednog Blagoveštenja.

Čini se da kako čovek biva stariji
prošlost menja obrazac i prestaje biti prosto niz –
Ili čak razvoj: a potonje je delom zabluda
Podržavana površnim pojmovima o evoluciji,
Koja, u svesti mnoštva, biva sredsvo poricanja prošlosti.
Trenuci sreće – ne osećanje blagostanja,
Ostvarenja, ispunjenja, bezbednosti ili naklonosti,
Ili čak neka odlična večera, već naglo nadahuće –
Iskusili smo ih, ali smo promašili značenje,
A pristup značenju vaspostavlja iskustvo
U drukčijem obliku, iznad svakog značenja
Što ga pripisujemo sreći. Rekao sam ranije
Da prošlo iskustvo probuđeno u značenju
Nije iskustvo samo jednog života,
Već mnogih pokoljenja – a ne zaboravimo
Nešto što je verovatno sasvim neizrecivo:
Pogled unatrag, iza sigurnosti
Zabeležene istorije, letimičan pogled unatrag
Preko ramena, ka iskonskom strahu.
I tako, dolazimo do otkrića da su trenuci agonije
(Da li smo se, ili nismo, zbog nesporazuma
Nadali pogrešnom ili od pogrešnog strepeli,
O tome nije reč) takođe stalni, onako
Kako je stalno i vreme. Mi to bolje uviđamo
U agoniji drugih, u bližnjem iskustvu
Koje nas povezuje, nego u svojoj sopstvenoj.
Jer našu sopstvenu prošlost pokrivaju tokovi delanja,
Dok tuđa patnja ostaje iskustvo
Očito, nepohabano naknadnim tvorenjem.
Ljudi se menjaju, i smeše,: no agonija ostaje.
Vreme razoritelj i vreme zaštitinik,
Kao reka sa svojim tovarom mrtvih crnaca, krava i živinarnika.
Gorka jabuka i ugriz u jabuku.
I hrapava stena u nemirnim vodama,
Talasi pljuskaju preko nje, magle je skrivaju;
Za tihih dana ona je samo spomenik,
Po vremenu za plovidbu uvek je morekaz,
Da se odredi pravac: ali u sumornom dobu
Ili nenadnoj jarosti, jeste šta uvek beše.


III

Ponekad se pitam je li to mislio Krišna –
Između ostalog – ili je to samo način da se kaže isto:
Da je budućnost izbledela pesma, Kraljevska Ruža ili struk lavande,
Setno žaljenje onih, kojih još nema tu da žale,
Stisnito međ žute listove nikad otvarane knjige.
I put gore jeste put dole, put napred jeste put natrag.
To se ne shvata pouzdano, ali je sigurno
Da vreme nije iscelitelj: bolesnika nema više tu.
Kada voz krene i putnici se stanu baviti
Voće, novinama i poslovnim pismima
(A oni koji ih ispratiše napustili su peron)
Bol na njihovim licima opusti se u olakšanje,
U sanjivi ritam stotine časova.
Putujte dalje, putnici! Ne pobegavši od prošlosti
U različite živote, il bilo koju budućnost;
Vi niste oni isti koji krenuše sa one stanice
Ili koji će stići do bilo kog odredišta.
Dok sve šine zajedno klize iza vas;
I na palubi ustutnjalog okeanskog broda,
Motreći brazdu što se za vama širi,
Nećete misliti “prošlost je završena”
Ili “budućnost je pred nama”.
U suton, u snasti i u anteni
Glas jedan peva (premda ne uhu,
Mrmornoj školjci vremena, i ni na jednom jeziku)
“Putujte dalje, vi koji mislite da brodite;
Vi niste oni koji su videli luku
Kako se udaljuje, niti oni koji ćese iskrcati.
Ovde između ovamošnje i one dalje obale.
Dok se vreme povuklo, razmotritie budućnost
I prošlost istom svešću.
U trenutku što nije trenutak delanja ili nedelanja
možete pojmiti sledeće: “na ma koju se sferu bića
Svest čovekova usredotočila
U vreme smrti” – to je ono jedino delanje
(A vreme smrti svaki je trenutak)
Što će uroditi plodom u životima drugih:
“I ne mislite na plod delanja.
Putujte dalje.
O putnici, o brodari,
Vi koji stižete u luku i vi čija će tela
Podneti istragu i presudu mora,
Il bilo koji događaj, evo vam stvarnog odredišta.”
Tako Krišna, ko kad je pekorevao Ardžunu
Na razbojištu.
Ne srećan vam put,
Već putujte dalje, putnici.


IV

Gospo čije svetilište stoji na rtu,
Moli za sve one na brodovima, one
Čiji posao ima neke veze s ribm, i
One koji se bave svakom vrstom zakonitog saobraćaja
I one koji ih vode.

Ponovi molitvu i za one
Žene koje videše svoje sinove il muževe
Kako polaze, a nisu se vratili.
Figlia del tuo figlio,
Carice nebeska.

Moli i za one koji behu na brodovima, i
Okončaše putovanje na pesku, među usnama mora
Ili u tamnom grlu koje ih neće izbaciti
Ili ma gde, gde ih ne može doseći zvuk morskog zvona,
Neprestano večernje.


V

Biti u vezi s Marsom, opštiti s duhovima,
izveštavati o ponašanju morske nemani,
opisati horoskop, proricati iz iznutrica životinja ili
kristala,
Zapažati bolest u potpisu, zazivati
Biografiju iz crta na dlanu
I tragediju iz prstiju; osolobađati znamenja
Kockom ili listićima čaja, odgonetati neizbežno
Kartama, zamajavati se pentagramima
Il barbituričnim kiselinama, ili razglabati
Ponavljanu sliku na predsvesne užase –
Istraživati utrobu, ili grob, ili san; sve su to obične
Zabave i droge, i novinski članci:
I uvek će to biti, ponešto naročito
Kad vlada nevolja naroda i zbunjenost,
bilo na obalama Azije ili u ulici Edžver Rod.
Ljudska radoznalost ispituje prošlost i budućnost
I drži se te dimenzije. Ali shvatati
Tačku gde se bezvremeno seče
S vremenom, to je zanimanje sveca –
Čak ni zanimanje već nešto dato
I uzeto, u jednom životu koji umire u ljubavi,
Žru i nesebičnosti i samopredaji.

Za većinu nas postoji tek zanemareni
Trenutak, trenutak u vremenu i van njega,
Zabune magnovenje, izgubljeno u oknu sunca,
Neviđen divlji neven, ili zimska munja,
ili vodopad, ili muzika čujna tako duboko
da nečujna je sasvim, no ti si ta muzika,
Dok muzika traje. Sve su to samo nagoveštaji, i nagađanja,
Nagoveštaji pa nagađanja; a ostalo je
Molitva, vršenje dužnosti, poslušnost i delanje.
Nagoveštaj napola pogođen,
dar napola shvaćen, jeste Ovaploćenje.
Tu je nemogućni sklad
Sfera postojanja stvaran,
tu su prošlost i budućnost
Nadvladani, izmireni,
Gde delanje beše inače pokret
Onog što samo jeste pokrenuto
A nema izvor kretanja u sebi –
Gonjeno demonskim, podzemnim silama.
A pravo je delanje sloboda
I od prošlosti i od bdućnosti.
za večinu nas to jeste cilj
koji je ovde neostvariv;
Mi neporaženi samo
Jer nastavismo s pokušajem;
Mi, konačno zadovoljni
Ako naš vremenski preokret hrani
(Ne predaleko od stabla tise)
Život značajnog tla.

© Mihoko Ogaki

The Love Embrace of the Universe Frida Kahlo

1

piše se drugome.
da se odsutna polovina sna
rastopi
i pojavi.
na samom povratku u postelju,
na zasluženo blagu temperaturu.
tamnu, spokojnu.
piše se krivo da se zastraši
pravo;

© Masao Yamamoto

X

plačeš jer slepilo razara.
plačeš jer ogledalo ne odražava
tvoju volju.
oblak je pocrneo nad
tobom,
revolver je napunjen.
plačeš jer ključa nema
a vrata su previše jaka.
zato što se i u slepilu
prepoznaje sopstvena krv.
plačeš jer ti slabost pritiska
obrve, kapke
oči.
plačeš gušeći se u izvesnosti
i obnevidelosti.


Ondžaki (Ndalu de Almeida),
savremeni angolski pisac. 

Prevela Ana Đorđević
Iz zbirke Ruke pune sunca, Dereta (2011).