PTT screen: април 2014

28. 4. 2014.

Mačka

Henri Cartier-Bresson
Le chat Ulysse et l’ombre (1989)

Evena se sažali na jednu polupregaženu mačku i donese je sa ulice u stan. Međutim, mačka je doista imala više života: začas se oporavi i nakon nekoliko šetnji po terasi rodi šesnaest belih mačića.

Udavismo ih u kadi čim primetismo da liče na nas, čim posumnjasmo da su to naša deca.

[neki delfini i morski psi nikada ne spavaju]

Vojislav Despotov, Mrtvo mišljenje (62. Mačka)

Nisam zapamtio čerge,
čergarenja,
niti čergare.
Ne sećam se drvenih kola
niti belih i crvenih arnjeva,
i ne pamtim stisnutu decu
u strahu
od munje
i groma
kada se sprema oluja
nad ravnicom.
Nisam zapamtio bolest
niti progon
veliki kao ljudska tuga.

Nisam zapamtio ni svoje pretke.

Rodio sam se
kada je sve bilo izgubljeno
u novom vremenu...

Gle,

autostradama
jure svatovi u automobilima,
sve okolo
i nikako ne mogu da se pronađu.

Trifun Dimić, Pamćenje

Preuzeto sa: Sarajevske sveske, Antologija romske poezije

27. 4. 2014.

Pavo Haviko: Hrabrost

Paavo Haavikko

Hrabro, Ovidije. Nijedna kazna nije duža
od života.
Pogledaj, život je zbog toga tako sazdan
da nećeš po drugi put
da osećaš žal za svetom.

Pavo Haviko, Hrabrost

Preveo Čedomir Cvetković

25. 4. 2014.

Godine kao jedno vetrovito veče

Edward Weston - Shell

* * *
za E. M.

Sav život bejaše jedno hladno veče.
Muzika. Jeka jablanova.
Radiću do 8.
Čaj.

Samo u ranoj mladosti
Bio je jedan drugi čas
Kad ti se činilo:
Nikada neće doći ljubav!

Posle je sve već bilo isto:
Postojanost boja ili izvesnost sreće.
Koraci. Ići ćemo u Beč. Šum česme.
Godine kao jedno vetrovito veče.

1968.

Miodrag Stanisavljević

22. 4. 2014.

Grčki profil

Yiannis Ritsos

SMISAO JEDNOSTAVNOSTI

Krijem se iza jednostavnih stvari da biste me našli;
ako me ne nađete, naći ćete stvari,
dodirnućete ono što je moja ruka dodirnula,
otisci naših ruku će se pomešati.

Avgustovski mesec sija u kuhinju
kao kalajisan lonac (to je tako jer vam ja to govorim)
osvetljava praznu kuću i njenu tišinu palu na kolena -
tišina uvek ostaje na kolenima.

Svaka reč je izlaz
na sastanak, toliko puta otkazan,
a reč je istinita kada zahteva da se sastanak održi.

SVETLOST

Ispred prozora
grančica bademova drveta,
samo jedna grančica
skriva ti pola sela.

Ljubav ti dlanom
skriva ceo svet.

Jedino ostaje svetlost.

SKORO POTPUNOST

Smrt ne postoji, znaš - reče joj.
Sad kad sam umrla, da, znam - odgovori ona.
Dve košulje su ti ispeglane u fioci,
samo jedna mala ruža meni nedostaje.

EPILOG

Život – rana u nepostojanju.

Jani Rico

Iz knjige Grčki profil, Narodna knjiga, 1983.
Sa grčkog preveli Ksenija Maricki Gađanski i Ivan Gađanski

20. 4. 2014.

Kišobran, oblik bolesti

Ako bolest
uvučena u srce, pluća, nerve,
ima nekakav oblik,
onda je to kišobran.
Bolnička dvorišta
puna su ćutljivih ljudi.
Poneki od tih šetača
sa kišobranima
pokrče put do parkova i bioskopa.
Nedeljom, praznikom,
hitno, avionom,
sa povratnicom,
čvrsto držim dršku malog kišobrana.

Vojislav Despotov, Kišobran, oblik bolesti

19. 4. 2014.

Vojislav Despotov: Bog

Kansuke Yamamoto (1949), Walk Melancholy

Bože, moli mi se.
Bože, klekni na kolena.
Bože, subotom malo pogreši.
Bože, ja pobožan sam
jer sam đavo.
O bože, šta ja to govorim?
O prozore, šta ja to otvaram?

Vojislav Despotov, Bog

Nepostojeći vitez

http://youtu.be/0--EQcBSm7U

(...) carska vojska se ipak, treba to priznati, uvek bori za svetu stvar i brani hriščanstvo od nevernika.

- Nema tu odbrane ni uvrede, ništa nema nikakvog smisla - reče Torizmondo. - Rat će trajati vekovima i niko neće pobediti niti izgubiti, ostaćemo nepomični jedni naspram drugih, zauvek. Bez jednih, oni drugi ne bi bili ništa... i već smo i mi i oni zaboravili zašto se borimo... Čuješ li ove žabe? Sve što činimo ima isto toliko smisla i reda koliko i njihovo kreketanje, njihovo skakanje iz vode na obalu, i sa obale u vodu.

Ali, već im je dojadilo. Taj Ađilufo koji se uvek svega seća, koji za sve što se dogodi ume da navede pisani dokaz, pa i kada je u pitanju čuveni poduhvat, i kada ga svi prihvate i do sitnica zapamte, čak i oni koji ga nikada nisu ni videli, on želi da ga svede na običnu epizodu iz službe koju treba ubeležiti u večernjem izveštaju za komandu puka. Između onoga što se u ratu dogodi i onoga što se posle priča, otkad je sveta i veka, uvek postoji izvesna razlika: da li se neki događaj dogodio ili ne - malo je bitno; tu su tvoja snaga, tvoja ličnost, postojanost u načinu tvoga ophođenja koji garantuju da, ako se stvari baš i nisu tako odigrale, detalj po detalj, ipak se sve moglo tako odigrati, ili se moglo isto tako odigrati u nekoj sličnoj prilici. Međutim, Ađilufo nema ništa što bi poduprlo njegova dela, istinita ili lažna, kakva god bila: ili se iz dana u dan upisuju u zapisnik i beleže u registre, ili je to praznina, mrkli mrak. On bi želeo pod isto da podvede i svoje drugare, koji poput sunđera upijaju vino i hvalisanja, planove koji se okreću prošlosti a da nikada nisu ni bili u sadašnjosti, legende koje, pošto su bile pripisivane malo jednom, malo drugom, na kraju uvek nađu protagonistu koji im odgovara.

Italo Kalvino, Nepostojeći vitez

Prevele Srbislava Vukov Simentić i Snežana Marinković

18. 4. 2014.

Da stignemo na Jug

Endre Adi

Ubismo dva-tri vodiča
u severnim gorama gde boravih.
Meri je ostala tamo,
a sve drugo, druže, zaboravih.
Hej, kuda ćemo stići na Jug?

Čuješ li: Meri je ostala tamo,
nečije je sažaljenje pokoleba.
A sad mi više ni krv ne treba,
i samo još sebi kličem i vapim:
hej, kuda ćemo stići na Jug?

Mnogo sam zbog Meri bio dužan
i klao sam, sad vidim dobro sam klao:
Meri je ostala tamo,
i u njenom krilu sever je zao.
Hej, kuda ćemo stići na Jug?

Sad me vodi, druže, prema Jugu,
jer sam klao, a Meri osta nežna.
I sa severnih strana
poput vihora me sustiže čežnja:
hej, kuda ćemo stići na Jug?

Endre Adi, Da stignemo na Jug

Preveo Danilo Kiš

16. 4. 2014.

H. R. Himenes: Ja nisam ja

Ja nisam ja
Onaj sam
koji nevidljiv pored mene hodi;
kog nekad nazrem,
nekad zaboravim.
Onaj koji ćuti kad zborim,
koji prašta kad mrzim,
koji ide kud ne idem,
koji će ostati uspravan,
kad umrem.

Huan Ramon Himenes, Ja nisam ja

Preveli Nadežda Zarubica Milekić i Raša Livada

14. 4. 2014.

ANRI KREA: Tajni putnik

Henri Kréa

1.
Mi živimo siromašno
Na mansardi
Gdje nam je čak
I azur neba
Zabranjen
Imamo hljeba upravo dosta
Da ne umremo
Naša odjeća
Svakim danom postaje starija
Odvojili smo
Majke od djece
Hrabrimo se
Očekujući čudo
Sutrašnji dan
Ne nudi nam ništa
Do malo više bijede
Strasno
Uprkos svemu
Do samozaborava
Mi volimo život

2.
Sumrak je plav ko pijačni dan
Zemlja se zapliće u oblake
Voda se grčeći guši
U sigurnosti neba

3.
Voda se dokazuje

4.
U šarama mraza
Njen hod se urezuje
Na odar bijele noći
I žbunje postaje plavičasto
Pod snagom te svjetlosti
Sunce se onesvješćuje
Prije iščezavanja

5.
O ljubavi to je tvoj ravnodušni odsjaj

Anri Krea, Tajni putnik

Anri Krea (Henri Kréa) rođen je u Alžiru 1933. godine. Poetsko delo Anrija Kree je pesma u slavu Alžira i Alžirskog naroda.

Iz knjige Antologija savremene alžirske poezijie, Svjetlost, Sarajevo (1975).
Prevela Vojka Smiljanić Đekić

MILOŠ KOMADINA: Ne mogu prestati

O prekrasne ledene - samo gradske magle,
i hodajući buljooki dvometarski leševi
u teškim kaputima, s kariranim šalovima,
(sa crnim među zubima i - osmehuju se!),
što me susreću, što se njišu po tim maglama bez vetra,
što im otpozdravljam, misleći pri tom ponajviše na vetar.

O večni, neprolazni reljefi poklopaca šahtova!
(Već vidim kosmičke arheologe
u odelima od atomskog celofana,
kako poklopac s natpisom TELEFON iskopavaju
i odnose ga u muzej, u neku drugu maglinu.)

O još uvek uspravne zgrade od cigala!
Na svim petim spratovima gori svetlost,
i to nevaljalo pozorište senki iza zastora,
(ljube se, svađaju - nožem bodu, pa se opet ljube),
dok u tamnim pokrajnim sobama s mirisom dunja i sna
lebde deca četiri santimetra iznad kreveta
i uopšte se ne smeše.

O bezbrojne domaće životinje Grada,
u ovom Gradu, ove noći, mislim i o vama,
od mrava ilegalca do poslednje aristokratske mačke.
(A gospodin Golub je u sobi držao UDAVA).

O predivne oči gospođice koje minu,
zelene oči gospođice
koja nije imala minđuše...

Miloš Komadina, Ne mogu prestati

Iz knjige Rečnik melanholije. Nolit, Beograd (1980)

1. 4. 2014.

Poštar

Scena iz filma Jour de Fete (1949)

POŠTAR

Ko je zavrljačio bumerang
njegovog duha:
U ovaj svet?

Ko ga plaća da usmerava sudbine,
odvrće slavine žlezda,
i našom nas rukom lupa
po našem čelu?

Bilo-kako-bilo, grdno je milje:
Onima bez-kučeta-i-mačeta,
i onima što su zavoleli
i tako podelili svoje biće
na istok-zapad-
sever-jug.

Zato što ga ne vidiš nigde,
vidiš ga svugde:

U šoljama, kartama, kuglama,
na senatskim stepenicama:

Nikad, ali uvek tu,
gradska anima,
s licem koje-se-ne-pamti.

***

Ako ga nema onda si pesnik,
protuva, smenjen političar:

Ako ga, ipak, dočekaš,
tapši ga po leđima,
lako i studiozno,
u nadi,
da ćeš ispod uniforme:

Napipati tvrdo,
skupljeno krilo.

Raša Livada (1948-2007)
Iz knjige Karantin, Prosveta, Beograd, 1977.

PTT screen