PTT screen

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima o stvarima koje su mi strane.
Mnogo slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol - tri stihije.
Četvrta bez imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe - najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, ispunjene zavišću,
požudom, gnevom, sa srebrnim novcem
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (bledi carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice
koje neprestano nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san kada me nema
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom kada topole i kuće
nestaju kao kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se s prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela
i svi putevi visokog sveta
ne ukrštaju se sa stazama života koji zasad
pripada meni.

Juni ’95.


Adam Zagajevski, Autoportret

Iz knjige Adam Zagejevski: Platno, Stubovi kulture, Beograd, 2003.  
Prevela Biserka Rajčić