PTT screen

Oleksandr Hnatenko

Sreo sam tako
na kamenom trgu
metlu
rođaku našeg stoga sena

Ljubim joj žutu čeonu grivu
udišem njen vonj

To sam ja
ja
praunuk
zatrpanog bunara




* * *
Da

Scena iz filma Divlje jagode (1957), Ingmara Bergmana

kanarinci su bili tu, i limunovo drvo
i stara žena sa bradavicama;
i ja sam bio tu, dete
i dodirivao dirke klavira
dok su oni pričali -
ali ne mnogo glasno
jer su imali šta da pričaju,
njih troje;
i gledao sam kako pokrivaju kanarince za noć
džakovima od brašna:
„da mogu da spavaju, dušo.“

tiho sam svirao klavir
samo po jednu notu,
kanarinci ispod džakova,
a bilo je tu i drvo bibera,
drvo bibera češalo je krov kao kiša
i visilo pred prozorima
kao zelena kiša,a
oni su pričali, njih troje,
sedeći u polukrugu tople noći,
a dirke su bile crne i bele
i odazivale se mojim prstima
kao zaključana magija
iščekujućeg, odraslog sveta;
a sada ih nema više, njih troje,
a ja sam star:
piratske noge izgazile su
čiste slamnate podove
moje duše,
a kanarinci ne pevaju više.


jer su imali šta da pričaju
Čarls Bukovski

The People Look Like Flowers At Last (2007)
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.

Closer, by Joy Division

Sa svakim nam je poljupcem život kraći,
i sa svakim uzdahom što drhšće;
i za Kraj nas vezuje sve čvršće
svaki pokret kojim se tebe hoću dotaći.

I onda, veruj, zalud je sve;
tu nema ništa više da se kaže;
tu ni raskalašno sunce ne pomaže,
kad već snagu svoju straći.

I kad opaziš dah smrti na vrtu,
i kad osetiš dah smrti na vratu,
videćeš na licu mom jednu crtu
tužnu, nepoznatu...

Nemoj tad da misliš o životu,
koji je svakim danom plići
i već skoro sasvim proš'o,
nego o snu jednom snivaj
koji je poš'o,
ali nikad neće stići...

Da, neće stići.

Nostalgija
Dušan Vasiljev

Harold Feinstein, New York, 1948

Ponekad želim samo da odem,
ali nemam gde, zaista, kada bi svi
otišli, šta bi bilo s ovim mestima
nemogućim za život, šta bi prolazilo
izlokanim ulicama, kako bi izgledali
naši već pusti kvartovi, bez bola,
bez nasilja, bez svakodnevne muke hiljada
duša? I šta bi radili naši napušteni
televizori, i za koga bi radili? Iste bi
slike donosili u prazne domove,
opštili jedan s drugim, kao i ranije,
kada smo bili tu, a nismo znali
da ćemo otići,
ostavljajući sumnjiva dela,
poneku radost, muk, cele patnje,
da kao sablasti neumorno
lutaju nišama
u kojima smo živeli.



Dejan Ilić, Tamo gde smo živeli

Iz knjige Katastar, Povelja, Kraljevo, 2013.

Carol Woolgar

RASTRZANI U ŽURBI

Kako se mi sakatimo
rastrzani u žurbi
kako se mi sakatimo
uzajamno okrutni
usredsređeno budni
nepogrešivi u zadavanju udaraca

zabijamo jedno u drugo
oštrice oštrene
danju i noću
ležimo u mraku
s malim zatvorenim
ustima od leda

ležimo kraj zaboravljenih tela
a svako od nas govori za sebe
kakva muka
i čemu sve ovo
govorimo u sebi
mičući usnama




ZID

Preko ovog zida koji smo
gradili zajedno
iz dana u dan
dobacujući reč
ćutanju
preko tog zida
ne možemo da prebacimo

zazidani
vlastitim rukama
umiremo od žeđi
čujemo kako se pored nas
pokreće ono drugo
čujemo uzdahe
dozivamo u pomoć

čak i suze beže
u dubinu naših tela




ODREŠENE RUKE 

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene




GLAS

Sakate se i muče
ćutanjem i rečima
kao da imaju pred sobom
još jedan život

čine to
kao da zaboravljaju
da su njihova tela
sklona smrti
da utroba čovekova
lako podleže truljenju

bezobzirni prema sebi
slabiji su
od biljaka i životinja
može ih ubiti reč
osmeh pogled




MOŽDA TO NIJE BIO DOM

Možda to nije bio dom
ovaj dom
u kome plaču stvari

sada se sve razjasnilo
to je bila obična čekaonica
čekaonica na železničkoj stanici
koju svi napuštaju
u određeno vreme
ostaju tamo stvari
posuđe
i sitnice
koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi




KULA

Ovo telo koje ona nosi na sebi
koje stavlja na postelju umorno
u koje su uneti metalni instrumenti
ovo tužno telo što drhti kao malo pašče
pod preopširnim nebom
to veselo telo koje je tako lako igralo
koje je imalo usta i dragocene oči u glavi
koje je govorilo

ova koža po kojoj je igralo sunce
slivale se kiše
ova svečana tišina kože
razapeta nad nama kao šator

Ovo telo koje nikad nisam imao
jer je pripadalo samo sebi
to telo hoda samo po dalekom tuđem
gradu seda na klupu odmara se
ravnodušno prema našim
žudnjama
zatvoreno

ne bacaj to telo sa visoke kule
ne presecaj mu žile
ne vešaj ga na konopcu
ne slikaj crnom zelenom crnom plavom bojom

Ono se vraća bez uzdaha
svojoj većoj majci
zemlji



Tadeuš Ruževič 

Iz knjige Nemir, Kultura, Beograd, 1970. 
Preveo Petar Vujičić.

Robert and Shana ParkeHarrison

zver

moja zver dolazi popodne
grize moju utrobu
grebe moju glavu
reži
pljuje deo mene

moja zver dolazi popodne
dok se drugi ljudi slikaju
dok su drugi ljudi na izletu
moja zver dolazi popodne
preko prljavog kuhinjskog poda
i ceri mi se

dok drugi ljudi rade svoje poslove
što zaustavlja njihove misli
moja mi zver dopušta da mislim
o njoj,
o grobljima i demenciji i strahu
i bajatom cveću i raspadanju
i smradu jalovog groma.

moja me zver ne ostavlja na miru
ona mi dolazi popodne
i grize i grebe
a ja joj kažem
dok se previjam, držeći se za utrobu:
Isuse, kako da te ikad objasnim
njima? oni misle da sam kukavica
ali oni su kukavice, jer odbijaju da
osete, njihova hrabrost je hrabrost
puževa.

moju zver ne zanima moja nesrećna
teorija - ona kida, žvaće, pljuje
još jedan deo
mene.

izlazim napolje, a ona me prati
niz ulicu.
prolazimo kraj dražesnih nasmejanih
učenica
kraj pekarskih kola
i sunce se otvara i zatvara kao ostriga
gurajući na trenutak moju zver
dok prelazim na zeleno svetlo
pretvarajući se da sam pobegao,
pretvarajući se da mi treba hleb
ili novine,
pretvarajući se da je zver zauvek nestala
i da su iskidani delovi mene
još tu
pod plavom košuljom i zelenim pantalonama
dok sva lica postaju zidovi
i svi zidovi postaju nemogući.


Čarls Bukovski


What Matters Most Is How Well You Walk Through the Fire (1999).
Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo: Flavio Rigonat

Giuseppe Ungaretti

SVETLOTAMNO 

Iščeznuli su čak i grobovi

Prostor crn bezmeran
survao se sa ovog balkona
u groblje

Došlo mi je da obiđem
svog druga Arapina
preksinoć što se ubi

Dan se opet glaska

Grobovi se pomaljaju
ogrezli u mračno zelenilo
poslednjih pomrčina
u mutno zelenilo
prve svetlosti




IN MEMORIAM 

Zvao se
Mohamed Šeab

Poticao je
od emeira nomada
ubio se
jer je bez domovine
ostao

Francusku je zavoleo
ime promenio

Marsel postao
ali ne i Francuz
više nije mogao živeti
pod šatorom bližnjih svojih
gde se sluša
napev iz Korana
i kafa ispija

A znao nije
pesmu
o svojoj samoći
da ispeva

U sprovodu sam mu bio
sa vlasnikom hotela
u kom smo stanovali
u Parizu
u ulici Des Carmes
strmoj uličici svenulih zidova

Počiva
na groblju u Ivriju
tom predgrađu koje
uvek podseća
na vašarske dane

I možda još jedino ja
znam
da je živeo

(Lokvica, 30. septembra 1916.)




NA POČINKU 

Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu

(Versa, 27. aprila 1916.)



Đuzepe Ungareti 

Iz knjige Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975. 
Preveo Milan Komnenić