PTT screen

Pošto su prešli preko planine nas nekoliko pođosmo da ih dodirnemo i vidimo da li su zaista ljudi dok drugi uplašeno pobegoše

Oni sa druge strane doline počeše masovna samoubistva

Kako bi dokazao da je i sam čovek kraljev izaslanik zapreti  da će se i on ubiti

Odmah prestadoše samoubistva i danima je izaslanik uživao ponosan na svoju domišljatost

Kako da mu objasnimo naš užasni strah da bi njegova duša mogla da nastavi da zlostavlja naše i na onom svetu



Huan Oktavio Prens, Kraljev izaslanik

Iz knjige  Čisti računi, KOV, Vršac, 1979. 
Preveo Radoje Tatić

Harold Feinstein (New York, 1972)

@

Oh, tužne li i svete prolaznosti!
Narandžasta polutama.
Savršeno nestati u detaljima,
izgubiti se u dnu maglovite irske krčme.
Uzdići se među hiljade oblaka,
i nestati: Rock'n'Rimbaud.
Da ne misliš na dve-tri stvari,
mogao bi biti još srećniji.
Buldog, recimo, na nekoliko minuta.
Ako ne zalutaš,
ako te ne proguta nekad
negde sićušno zrnce nade.



@

Minus deset, plus trideset. Stepeni?
Bolje kakav kukac, bolje da se uhvatim u kolo.
Bolje čista histerija.
Bolje jedan pejsažu prisali oblak.



@

Našao sam u njoj podvučene redove:
„Što čovek više zna,

Gastone Lombardi: The white hand, Italy, 1958.

Seti se, Marija,
onog bosog koračanja
po stazama siromaštva,
ni ti ni ja nismo znali
koliko košta jedan sunčan dan

glodali smo suve sredine hleba
što ostadoše za decom,
oni su jeli meke korice

od knjiga si čitala samo ženske časopise
više od dve godine zakasnele
na našu adresu

učili su te, Marija,
kako da se odeneš u cvetne halјine,
koje nisi imala, i kako da se
našminkaš u plavo

a lice ti je bilo obojeno u crno
od vatre koju si ložila
od usnule trave i starih novina

Bila si odevena, volјena Marija,
u višedecenijsku, tromu tugu,
nas petoro smo živeli
u razrušenoj, tuđoj kući

i nismo mogli ništa, Marija,
sem da sačekamo da ostarimo,
da nam deca budu glumci i lekari,
jedino oni da nas spase

Pomoli se bogu, Marija,
već je sedamdeset i peta
i deca su odrasla
i možeš da nosiš plave, cvetne halјine

a ti si u crnom,
iza plavih očiju igraju tamne sene,
imamo i kuću ali
dom nismo imali nikada

Nasmej se, Marija,
dok otkucava ovo veče
deca nam se u tuđini igraju odraslih
a nas boli suština

neki životi prođu a da nismo ni znali,
i ako tamo negde iza noćnih kapaka
onih noći kojih si se danju plašila,

ako negde leži pravda,
noćas ćeš podmiriti jadikovke,
i sve će biti lepo i lako

Iza tebe će, Marija,
ostati nekoliko jauka,
nekoliko jauka i ništa –
isto kao i kad si bila

Marija, zar smo za to živeli?

(iza tvog pogleda,
iz tvog nesuđenog osmeha,
iz neba ističu se hladne vode)

Burk Uzzle: Abstract eyes and hand, ca. 1970

SUTRA 

Duvanski dim visi
u dnevnoj sobi. Svetlosti brodova
napolju na vodi škilje. Zvezde
progorevaju rupe u nebu. Postaju pepeo, da.
Ali to je u redu, one to treba da rade.
Te svetlosti koje nazivamo zvezdama.
Gore za tren pa onda umru.
Ja sklon paklu. Želim
da je već sutra.
Setih se svoje majke, Bog je voli,
kaže, ne žudi za sutra.
Odželećeš svoj život.
Bez obzira na to, žudim
za sutra. U svojoj nagizdanosti.
Želim da san dođe i ode, glatko.
Kao prelazak kroz vrata jednih kola
u druga. I onda se probuditi!
Nalazim sutra u svojoj spavaćoj sobi.
Umorniji sam nego što mogu da kažem.
Moja zdela je prazna. Ali vidite, to je moja zdela,
i ja je volim.



SIN

Probuđen jutros glasom iz detinjstva
što kaže Vreme je za ustajanje, ustao sam.
Čitave noći, u snu, pokušavah
da nađem mesto gde bi moja majka živela
i bila srećna. Ako hoćeš da poludim, 
kaže glas, u redu. Inače, 
vodi me odavde! Mene treba kriviti
što se preselila u ovaj grad koji mrzi. Što
iznajmih tu kuću koju mrzi.
Što ima susede koje mrzi, tako blizu.
Što sam kupio nameštaj koji mrzi.
Što mi umesto toga nisi dao pare da potrošim? 
Hoću da se vratim u Kaliforniju, kaže glas.
Umreću ako ostanem ovde. Želiš li da umrem? 
Nema odgovora na to, niti na bilo šta drugo
ovoga jutra. Telefon zvoni
i zvoni. Ne smem da mu priđem od straha
da još jednom ne čujem svoje ime. Na to isto ime
moj otac se odazivao 53 godine.
Pre no što je nagrađen.
Umro je baš pošto je rekao: Odnesi ovo 
u kuhinju, sine. 
Reč sin cedila mu se iz usta.
Klatila se kroz vazduh da je svi čuju.



OGREBOTINA

Probudio sam se s krvavom flekom
preko oka. Ogrebotina
preko mog lica. Ali
ovih dana spavam sam.
Što bi čovek dizao ruku
na sebe, čak u snu?
Na to, i slična pitanja
pokušavam da odgovorim ovog jutra.
Dok proučavam lice u prozoru.



Rejmond Karver 

Iz knjige Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, Cicero, Beograd; Pismo, Zemun, 1994. 
Preveo Miloš Komadina