PTT screen

Burk Uzzle: Abstract eyes and hand, ca. 1970

SUTRA 

Duvanski dim visi
u dnevnoj sobi. Svetlosti brodova
napolju na vodi škilje. Zvezde
progorevaju rupe u nebu. Postaju pepeo, da.
Ali to je u redu, one to treba da rade.
Te svetlosti koje nazivamo zvezdama.
Gore za tren pa onda umru.
Ja sklon paklu. Želim
da je već sutra.
Setih se svoje majke, Bog je voli,
kaže, ne žudi za sutra.
Odželećeš svoj život.
Bez obzira na to, žudim
za sutra. U svojoj nagizdanosti.
Želim da san dođe i ode, glatko.
Kao prelazak kroz vrata jednih kola
u druga. I onda se probuditi!
Nalazim sutra u svojoj spavaćoj sobi.
Umorniji sam nego što mogu da kažem.
Moja zdela je prazna. Ali vidite, to je moja zdela,
i ja je volim.



SIN

Probuđen jutros glasom iz detinjstva
što kaže Vreme je za ustajanje, ustao sam.
Čitave noći, u snu, pokušavah
da nađem mesto gde bi moja majka živela
i bila srećna. Ako hoćeš da poludim, 
kaže glas, u redu. Inače, 
vodi me odavde! Mene treba kriviti
što se preselila u ovaj grad koji mrzi. Što
iznajmih tu kuću koju mrzi.
Što ima susede koje mrzi, tako blizu.
Što sam kupio nameštaj koji mrzi.
Što mi umesto toga nisi dao pare da potrošim? 
Hoću da se vratim u Kaliforniju, kaže glas.
Umreću ako ostanem ovde. Želiš li da umrem? 
Nema odgovora na to, niti na bilo šta drugo
ovoga jutra. Telefon zvoni
i zvoni. Ne smem da mu priđem od straha
da još jednom ne čujem svoje ime. Na to isto ime
moj otac se odazivao 53 godine.
Pre no što je nagrađen.
Umro je baš pošto je rekao: Odnesi ovo 
u kuhinju, sine. 
Reč sin cedila mu se iz usta.
Klatila se kroz vazduh da je svi čuju.



OGREBOTINA

Probudio sam se s krvavom flekom
preko oka. Ogrebotina
preko mog lica. Ali
ovih dana spavam sam.
Što bi čovek dizao ruku
na sebe, čak u snu?
Na to, i slična pitanja
pokušavam da odgovorim ovog jutra.
Dok proučavam lice u prozoru.



Rejmond Karver 

Iz knjige Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, Cicero, Beograd; Pismo, Zemun, 1994. 
Preveo Miloš Komadina