9. 7. 2011.
Ne razumem se mnogo u sve to
 |
| Stanko Abadžić |
svet pun sinova uspešnih ljudi
na biciklimaduž Holivudske rivijere
u 3 i 11 jednog
utorka popodne.
to je ono za šta su neke vojske
ginule
to je ono za čim mnoge dame
čeznu:
ti punjeni razlomci
nepostojeće kreature
što pedalaju
ili zastanu da proćaskaju
i dalje sedeći na svojim
biciklima dok im
nežni lahor dodiruje
ravnodušna lica.
ne razumem se mnogo u sve to
osim da su možda vojske pobile
pogrešne ljude
ali obično je tako -
misle da su neprijatelji
oni protiv kojih su nahuškani
a ne oni koji ih
huškaju:
očevi
lepotana.
Lepotani
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski
Being real is the only true thing in the world
Every theory, every poem
Lasts longer than this flower.
But that’s like fog, which is unpleasant and damp,
And bigger than this flower...
Size, duration have absolutely no importance...
They’re only size and duration...
What matters is the flower lasting and having size...
(If true dimension is reality)
Being real is the only true thing in the world.
Alberto Caeiro
1.11.1916
Fernando Pessoa
Sve
 |
Gilbert Garcin |
mrtvima ne treba
aspirin ili
žalost,
pretpostavljam.
ali možda im treba
kiša.
ne trebaju im cipele
već mesto za
hodanje.
ne cigarete,
govore nam,
već mesto da
izgore.
ili su prostor i mesto za
letenje
možda isto.
mrtvi ne trebaju
mene
niti me trebaju
živi.
ali mrtvi možda trebaju
jedni
druge.
u stvari,
mrtvima možda treba
sve što i nama
treba
a treba nam tako puno,
kad bismo samo znali
šta je to.
to je
verovatno
sve
i svi ćemo
verovatno umreti
pokušavajući da
dođemo do
toga
ili umreti
zato što
nismo došli do
toga.
nadam se
shvatićete da sam
kada umrem
dobio
najviše
moguće.
Sve
Čarls Bukovski
Neki ljudi
 |
| Jamie Baldridge |
neki ljudi nikad ne polude
ja ponekad ležim iza kauča
po tri-četiri dana
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.
a onda, dižem se rikom,
s tiradom gneva -
kunem njih i ceo svet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sedam za tost i jaja,
mumlam neku pesmicu
odjednom dražestan kao
ružičasti
uhranjeni kit.
neki ljudi nikad ne polude
kakve zaista užasne živote
oni vode.
Neki ljudi
Čarls Bukovski
7. 7. 2011.
Meni život prestaje ako siđem sa staza i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
mada smo različitim putevima koračali.
Tinjalo nebo večernje u šipražima zvezdanim
i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
i u leta kovrdžava, sa preplanulim licima,
pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
a putevi se dužili i raskršća su žudela
za nesto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
dugo si, dugo, čekala pod jablanom na smetu
i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa, ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
jer znam, na nekom raskršću neću te videti više.
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
i sa vetrom, drugarom, otići nabranih vedja
jer meni život prestaje ako siđem sa staza
i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.
Mi smo se suviše sretali
Miroslav Mika Antić
Ja ne zabranjujem ništa
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila i laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu,
za inat svima,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš.
Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što želiš
kad zažmuriš
ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste.
Preskoči i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega.
Jedino: nemoj da rasteš
za inat i meni i tebi
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.
Čarolija
Miroslav Mika Antić
Nekome krila i laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu,
za inat svima,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš.
Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što želiš
kad zažmuriš
ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste.
Preskoči i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega.
Jedino: nemoj da rasteš
za inat i meni i tebi
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.
Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.
Čarolija
Miroslav Mika Antić
5. 7. 2011.
Žao mi je svih nas ili mi je drago za sve nas ulovljene žive zajedno
Volim da gluvarim po običnim mestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previse blizu
jer će početi da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u ekspres-restoranima
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica,
odeću -
da posmatram način na koji hodaju,
odeću -
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
ili šta god da rade.
Ja sam kao rentgen,
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam sve najbolje o njima.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.
Volim da gluvarim po običnim mestima.
Žao mi je svih nas ili mi je drago
za sve nas
ulovljene žive zajedno
i kao takve zbunjene.
Ništa nije tako dobro kao naša
komičnost,
naša ozbiljnost,
naša tupavost,
dok kupujemo čarape,
šargarepe,
šargarepe,
žvakaće gume,
časopise
prezervative,
prezervative,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.
lak za kosu
i toalet papir.
Trebalo bi da u to ime da zapalimo veliki vatromet
i da da čestitamo sebi na
istrajnosti.
Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.
Volim da gluvarim po običnim mestima,
ljudi mi postaju razumljivi
a i ja njima.
Žena u 03:35 po podne
koja meri purpuno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
odevena u jednostavnu zelenu haljinu
s motivima belih cvetova
s motivima belih cvetova
uzima grožđe i
pažljivo ga stavlja u belu papinu
pažljivo ga stavlja u belu papinu
kesu.
Samo taj prizor te dovoljno prosvetljuje.
Generali i lekari mogu da nas ubiju
ali mi smo
pobedili.
59 centi kiloČarls Bukovski
Пријавите се на:
Постови (Atom)