PTT screen

© Jacob Aue Sobol

Ja nisam ja
         Onaj sam
koji nevidljiv pored mene hodi;
kog nekad nazrem,
nekad zaboravim.
Onaj koji ćuti kad zborim,
koji prašta kad mrzim,
koji ide kud ne idem,
koji će ostati uspravan,
kad umrem.


Huan Ramon Himenes, Ja nisam ja 

Preveli Nadežda Zarubica Milekić i Raša Livada 

Henri Kréa

1.
Mi živimo siromašno
Na mansardi
Gdje nam je čak
I azur neba
Zabranjen
Imamo hljeba upravo dosta
Da ne umremo
Naša odjeća
Svakim danom postaje starija
Odvojili smo
Majke od djece
Hrabrimo se
Očekujući čudo
Sutrašnji dan
Ne nudi nam ništa
Do malo više bijede
Strasno
Uprkos svemu
Do samozaborava
Mi volimo život


2.
Sumrak je plav ko pijačni dan
Zemlja se zapliće u oblake
Voda se grčeći guši
U sigurnosti neba


3.
Voda se dokazuje


4.
U šarama mraza
Njen hod se urezuje
Na odar bijele noći
I žbunje postaje plavičasto
Pod snagom te svjetlosti
Sunce se onesvješćuje
Prije iščezavanja


5.
O ljubavi to je tvoj ravnodušni odsjaj


Anri Krea, Tajni putnik

Anri Krea (Henri Kréa) rođen je u Alžiru 1933. godine. Poetsko delo Anrija Kree je pesma u slavu Alžira i Alžirskog naroda.

Iz knjige Antologija savremene alžirske poezijie, Svjetlost, Sarajevo (1975).
Prevela Vojka Smiljanić Đekić

© Carlos Pinhao

O prekrasne ledene - samo gradske magle,
i hodajući buljooki dvometarski leševi
u teškim kaputima, s kariranim šalovima,
(sa crnim među zubima i - osmehuju se!),
što me susreću, što se njišu po tim maglama bez vetra,
što im otpozdravljam, misleći pri tom ponajviše na vetar.

O večni, neprolazni reljefi poklopaca šahtova!
(Već vidim kosmičke arheologe
u odelima od atomskog celofana,
kako poklopac s natpisom TELEFON iskopavaju
i odnose ga u muzej, u neku drugu maglinu.)

O još uvek uspravne zgrade od cigala!
Na svim petim spratovima gori svetlost,
i to nevaljalo pozorište senki iza zastora,
(ljube se, svađaju - nožem bodu, pa se opet ljube),
dok u tamnim pokrajnim sobama s mirisom dunja i sna
lebde deca četiri santimetra iznad kreveta
i uopšte se ne smeše.

O bezbrojne domaće životinje Grada,
u ovom Gradu, ove noći, mislim i o vama,
od mrava ilegalca do poslednje aristokratske mačke.
(A gospodin Golub je u sobi držao UDAVA).

O predivne oči gospođice koje minu,
zelene oči gospođice
koja nije imala minđuše...


Miloš Komadina, Ne mogu prestati

Iz knjige Rečnik melanholije. Nolit, Beograd (1980)

Scena iz filma Jour de Fete (1949)

POŠTAR

Ko je zavrljačio bumerang
njegovog duha:
U ovaj svet?

Ko ga plaća da usmerava sudbine,
odvrće slavine žlezda,
i našom nas rukom lupa
po našem čelu?

Bilo-kako-bilo, grdno je milje:
Onima bez-kučeta-i-mačeta,
i onima što su zavoleli
i tako podelili svoje biće
na istok-zapad-
sever-jug.

Zato što ga ne vidiš nigde,
vidiš ga svugde:

U šoljama, kartama, kuglama,
na senatskim stepenicama:

Nikad, ali uvek tu,
gradska anima,
s licem koje-se-ne-pamti.


***

Red sun, Arthur Dove (1935)

Na kraju jednog žalosnog sveta
ljudi čitaju novine.
Ravnodušni ljudi jedu pomorandže
koje plamte kao sunce.

Meni dadoše jednu jabuku da me na smrt
opominje. Znam da gradovi šalju brzojave
tražeći plin. Veo koji sam gledao kako leti
pao je usred pustinje.

Poslednju pesmu niko neće napisati
o ovom naročitom svetu od dvanaest sati.
Umesto poslednjeg suda mene brine
poslednji san.


Žoao Kabral de Melo Neto, Kraj sveta

Prevela Jasmina Nešković

Henri Cartier-Bresson, Sardinia, 1963

Previše o smrti,
o senkama.
Piši o životu,
o običnom danu,
o priželjkivanju sklada.

Školsko zvonce
može da bude uzor
umerenosti,
čak erudicije.

Previše smrti,
previše
crnog sjaja.

Vidi,
narodi, sabijeni
na stadionima,
pevaju himne mržnje.

Previše muzike,
premalo sloge, mira,
razuma.

Piši o trenucima
kada se grade prijateljstva
i čine trajnijim
od očajanja.

Piši o ljubavi, o dugim večerima,
o jutru,
o drveću,
o beskrajnom strpljenju
svetlosti.


Adam Zagajevski, Pismo čitaoca