PTT screen

The end of a road © Dalibor Talajić

nisam znao otkud sam
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.

ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.

nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.

živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.

nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.

jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.

uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.

nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.

„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.

prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.

stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.

ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.

bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.

nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.

tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.

a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi


gde sam bio?
Čarls BukovskiIz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).