PTT screen

© Sarolta Bán

znam da ne trebalo da pišem toliko pesama
ali
to je oblik samozabavljanja za koji sam
(što je jako čudno) plaćen.
živim sam u ovoj velikoj kući sa 2
mačke (bile su 3, jedna je umrla)
i u mojim godinama realno je pretpostaviti da
i ja mogu da umrem
jedne od ovih kasnih noći
nakon pisanja 10 ili 12 pesama
i tu nastupa
komika:
pre nego što legnem uredno stavljam nove
pesme
nasred stola da bi
kada smrad postane nesnosan
i susedi počnu da se žale, ili
kad moja devojka pozove i niko se
ne javi
pesme bile pronađene.

ne mislim da će moja smrt biti tragična ni
značajna
(neću biti ovde)
ali će ih same pesme
obavestiti

(te džangrizave male
kritičare)

da sam bio dobar do kraja
ili možda čak
i bolji.

Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.