PTT screen

Andrew Wyeth

Ne spavam, i ne nadam se snu.
Čak i u smrti ne nadam se snu.

Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put
I jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.

Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.
Ne mogu da pišem kad se probudim noću,
Ne mogu da mislim kad se probudim noću –
Bože moj, ni da sanjam ne mogu kad se probudim noću!

Ah, kako me opija žudnja da budem bilo ko drugi!

Ne spavam, ležim, usplahiren, probuđeni leš,
A sve što osećam samo je prazna misao.

Pohode me, izobličene, stvari koje su mi se desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje mi se nisu desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje nisu ništa,
I čak se i zbog njih stidim, i kajem, i ne mogu da spavam.

Nisam u stanju da smognem snage i pripalim cigaretu.
Zurim u zid isped sebe kao da promatram svemir.
Napolju je tišina gluva za sve što se zbiva.
Neizmerna tišina koja bi u nekoj drugoj prilici bila strašna,
U svakoj drugoj prilici, kad bih samo mogao da osetim strah.

Ispisujem stihove zaista dopadljive –
Stihove da bih saopštio kako nemam šta da kažem,
Stihove da bih uporno ponavljao to isto,
Stihove, stihove, stihove, stihove, stihove...
Bezbroj stihova...
A sva istina, i sav život ostaju izvan njih i izvan mene!

Pospan sam, ne spavam, osećam, a ne znam čime
Ja sam čisto osećanje, nezavisno od čula,
Jedna puka apstrakcija samosvesti bez ličnosti,
Izuzev nužnosti koja uslovljava svest,
Izuzev – otkud znam izuzev čega...

Ne spavam. Ne spavam. Ne spavam.
Kakva teška sanjivost u glavi, na očnim kapcima, u duši!
Kakva teška sanjivost svuda osim u mogućnosti sna!

O zoro, previše kasniš... Dođi...
Dođi, uzaludno,
Da mi doneseš novi dan istovetan sa ovim, koji će smeniti druga noć,
Istovetna sa ovom...
Jer si uvek radosna i uvek donosiš nadu,
Ako je verovati staroj sentimentalnoj literaturi.

Dođi, donesi nadu, dođi, donesi nadu.
Moj umor se zavlači u jastuk.
Bole me leđa jer ne ležim na boku.
Da ležim na boku, bolela bi me leđa što ležim na boku.
Dođi zoro, požuri!

Koliko je sati? Ne znam.
Nemam snage da pružim ruku i dohvatim sat.
Ni za šta nemam snage, ni za šta više...
Samo za ove stihove, napisane sledećeg dana.
Da, napisane sledećeg dana.
Svi stihovi su uvek napisani sledećeg dana.

Napolju mrkla noć, savršeni spokoj.
Mir u svekolikoj prirodi.
Čovečanstvo otpočiva i zaboravlja svoje gorčine.
Baš tako.
Čovečanstvo zaboravlja svoje radosti i gorčine.
Tako se obično kaže.
Čovečanstvo zaboravlja, da, Čovečanstvo zaboravlja,
Ali čak i kad je budno, Čovečanstvo zaboravlja.
Baš tako. Ali ja ne spavam.


Nesanica 
Fernando Pesoa


Prevela Jasmina Nešković