PTT screen

Mutna voda tu naspram mene neprestano me je mamila: zbog čega da patim? Samoubistvo je privlačno zbog lakoće uništenja: u jednom trenu, cela ova besmislena vaseljena sruši se kao neko džinovsko priviđenje, kao da čvrstina oblakodera, oklopnjača, tenkova i tamnica nije ništa drugo do obična opsena i kao da oblakoderi, oklopnjače, tenkovi i tamnice nisu ništa čvršći od košmarnog sna. 

Pri ovakvom rezonovanju život se pričinjava kao nekakav dugotrajni košmar iz kojeg čovek, ipak, može da se izbavi smrću, koja bi, na taj način, bila neka vrsta buđenja. Ta neodlučnost da se sunovratim u apsolutno i večno ništavilo sprečavala me je da se ubijem svaki put kada sam na to pomislio. Uprkos svemu, ljudsko biće je toliko privrženo svemu ovozemaljskom da na kraju više voli da podnosi svu nesavršenost i bol koji izaziva ružnoća ovog sveta, nego da uništi opsenu nekim svojevoljnim postupkom. A biva, takođe, da, kada dospemo na ivicu beznađa koje prethodi samoubistvu, kada smo iscrpili spisak svih zala nevolja i dospeli do tačke u kojoj zlo ne može da bude gore, bilo kakav privid dobrote, ma koliko malen bio, zadobija neizmernu vrednost, da bi na kraju postao presudan i da bismo se za nj uhvatili kao što bismo se očajnički uhvatili za bilo kakvu slamku ukoliko bi nam pretila opasnost da se strmoglavimo u provaliju. 

Tunel 

Ernesto Sabato