20. 4. 2011.

Patim, Lidija, od straha od sudbine


Robert & Shana ParkeHarrison

Patim, Lidija, od straha od sudbine.
Laki kamen što na trenutak podigne
Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju
         Obara.

Sve što preti da me izmeni
Pa makar bilo i nabolje, mrzim i izbegavam.
Neka mi bogovi ostave moj život zanavek
         Bez obnavljanja.

Mojih dana, već nek i jedno i drugo promine
A ja da ostanem vazda gotovo isti; da ka starosti
Mirno koračam kao što dan ulazi
         U sumračje.


(Rikardo Reiš)
Fernando Pesoa


Нема коментара:

Постави коментар