PTT screen

"Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvoga oca gore."
"Gde gore?" rekao sam.
"Na onom svetu."

To sam čekao.

"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem Boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum. Ja sam monista! "

 "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."

 "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se.
"Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

Put za Los Anđeles
John Fante

Léon Spilliaert

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.
...Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.
Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.
I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.


Nasmejano srce
Čarls Bukovski

Léon Spilliaert

Bistar dan
kao planinska reka,
kao pušten sa lanca,
kao lakši od vode

Pružam ruke,
dodirujem stvari
To je poseban obred,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet oko mene.

Potpuno svestan
da prolazi vreme
Kao padanje peska,
kao mreškanje vode

Zatvaram oči
i gledam unutra,
Moje sumnje su glupe,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet u meni.
Samo čekam da prođe

Gurni me blago
da se vratim u stanje
koje podstiče krv
da se popne u obraz

I sjuri u glavu
kao metak u čelo
Jer ishod je isti,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet oko mene.
Samo čekam da prođe.



Stvaran svet oko mene
EKV

Boy Lighting a Candle (Boy Blowing on an Ember). 1570-1575. El Greco

Živi, kažeš. u sadašnjosti;
Živi samo u sadašnjosti.

Ali ja ne želim sadašnjost, želim stvarnost;
Želim stvari što postoje, a ne vreme koje ih meri.
Šta je sadašnjost?
To je nešto šta se određuje prema prošlosti i budućnosti.
To je nešto što postoji usled postojanja drugih stvari.
Ja hoću samo stvarnost, stvari bez sadašnjosti.
Ne želim da uključim vreme u svoju šemu,
Ne želim da mislim o stvarima kao da su sadašnje;
Hoću da mislim o njima kao o stvarima.
Ne želim da ih od njihove suštine razdvajam,
Smatrajući ih za sadašnje.
Čak ni za stvarne ne bih smeo da ih smatram.
Ne bi ni za šta trebalo da ih smatram.
Morao bih da ih vidim, samo da ih vidim;
Da ih vidim dok ne izgubim moć da o njima mislim,
Da ih vidim bez vremena, bez prostora,
Da mogu da izuzmem sve osim onog što se vidi.
To je umeće gledanja, koje nikakvo umeće nije.


Fernando Pesoa

Léon Spilliaert

Sudbinu svoju sledi,
Zalivaj svoje biljke,
Voli svoje ruže.
Ostalo je senka
Drveća tuđeg.

Stvarnost je
Uvek više il' manje
Od naših želja.
Jedino smo mi vazdan
Jednaki sami sebi.

Slatko je živeti sam.
Uzvišeno i plemenito
Stalno živeti jednostavno.
Ostavi bol na žrtveniku
Kao bogovima zavetni dar.

Posmatraj život izdaleka.
Nikad ga ne pitaj.
On ti ništa ne može
Reći. Odgovor leži
Izvan bogova.

Al' spokojno
Oponašaj Olimp
U svome srcu.
Bogovi su bogovi
Jer ne misle o sebi.


Fernando Pesoa

Invisible _Jenniholma_

František Kupka

Vladan Desnica

Night in St. Cloud (1890) Edvard Munch

Jedva čekam veče da i meni svane
jer ja nemam dana. Ko pustarom pesak
misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak.
I vidi se život, zima ko dve rane.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom.
Ja osećam iz njih kako bol se vije:
zamirisa uzdah iz onog što nije,
što ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al’ zemlji će sunce veselo da grane,
Maj će vedar ići, probudiće goru:
Njoj promena nosi proleće i zoru;
Jedva čekam veče da i meni svane.


Poenta 
Vladislav Petković Dis

Dolaze dani i noći bez jave,
I kao senke, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.

Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja više mi ne smeta,
Kao ni ljubav, ko ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,

Gde duh lagano, nečujno opada
Kao lepota, prah leptira, cveće
I ja ne vidim da mi sve propada,
I da l' me ista može da pokreće;
Gde duh lagano, nečujno opada.

Ja ne znam gde su moje noći sure
I stare strasti, maovina stara;
I ne znam gde su moje avanture,
I srce ludo, da l' se već odmara,
Ja ne znam gde su moje noći sure.

Ja ne znam više da l' se sećam sada
Jednog momenta i izraza lica,
Jednog momenta da l' se sećam, mada
Još gledam sebe vezanih vilica.
Ja ne znam više da l' se sećam sada,

Ni kad je došo oblik zaborava,
I ne osećam strasti, ni oluje,
Ni kako diše mir, daljina plava.
I ja ne čujem suze, ni slavuje,
Ni kad je došo oblik zaborava.


Prestanak jave
Vladislav Petković Dis

Evening On Karl Johan Street Edvard Munch

postoji dovoljno izdajstva, mržnje,
nasilja,
besmisla u prosječnom ljudskom
biću
da se opskrbi bilo koja vojska bilo kojeg
dana.

najbolji su ubijači oni
koji propovijedaju protiv ubijanja.
najbolje mrze oni
koji propovijedaju ljubav
najbolje – napokon – ratuju oni
koji propovijedaju
mir 

oni koji propovijedaju boga
trebaju boga
oni koji propovijedaju mir
nemaju mira.
oni koji propovijedaju ljubav
nemaju ljubavi
čuvaj se propovjedača
čuvaj se upućenih.

čuvaj se
onih koji
uvijek
čitaju
knjige.

čuvaj se onih koji preziru
siromaštvo ili se ponose njime

čuvaj se onih koji su brzi na pohvalama
jer za uzvrat trebaju pohvalu

čuvaj se onih koji lako osuđuju:
oni su u strahu od onog što ne znaju

čuvaj se onih koji uvijek traže
mnoštvo; oni su ništa
nasamo

čuvaj se
prosječnog čovjeka
prosječne žene
čuvaj se njihove ljubavi

njihova je ljubav prosječna, traži
prosječno
ali njihova je mržnja genijalna
postoji dovoljno genijalnosti u njihovoj
mržnji
da te ubije, da ubije
bilo koga.

ne želeći samoću
ne shvaćajući samoću
oni će pokušati da razore
sve
što ne odgovara
njihovim predodžbama

nesposobni
da stvaraju umjetnost
oni je neće
razumijeti

svoj neuspjeh
kao stvaraoci oni
će uzeti kao neuspjeh
svijeta

nesposobni da ljube u potpunosti
oni će vjerovati da je tvoja ljubav
djelomična
i oni će te mrziti

i njihova će mržnja biti savršena
poput sjajnog dijamanta
poput noža
poput planine
poput tigra
poput kukute

njihova najčišća
umjetnost.


Genij mnoštva / The Genius Of The Crowd
Charles Bukowski

Friedrich Nietzsche

Pablo Picasso

Leonid Afremov

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.


Ljubavna pesma
Rainer Maria Rilke

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
   
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

 
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

 
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim. 


Miroslav Mika Antić

there are worse things than
being alone
but it often takes decades
to realize this
and most often
when you do
it's too late
and there's nothing worse
than
too late. 

Charles Bukowski

Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Rene Magritte

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you.
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I pour whiskey on him and inhale
cigarette smoke
and the whores and the bartenders
and the grocery clerks
never know that
he's
in there.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say,
stay down, do you want to mess
me up?
you want to screw up the
works?
you want to blow my book sales in
Europe?
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too clever, I only let him out
at night sometimes
when everybody's asleep.
I say, I know that you're there,
so don't be
sad.
then I put him back,
but he's singing a little
in there, I haven't quite let him
die
and we sleep together like
that
with our
secret pact
and it's nice enough to
make a man
weep, but I don't
weep, do
you?

                                             

— Vi ste đak, jelte? — upitao sam ga jednostavno, sasvim bez prizvuka.
— Jesam, — odvratio je resko. Zvučalo je kao da kaže: pa što onda?
— A vi ? nadodao je odmah zatim, kao neku retorziju. I odvrnuo je glavu ne čekajući odgovora.
     Očevidno, nije ga zanimao; to je upitao tek onako, da budemo kvit.
— Čovjek.
     Okrenuo je glavu k meni, s izvjesnim neshvaćanjem. Ponovio sam jasnije, slovkajući riječ po riječ:
— Ja sam čovjek. Tako, naprosto čovjek. Čovjek po zanimanju. Iz pasije, ako hoćete. Nije odgovorio.
     Umukli smo.

                           
      Vladan Desnica

You may not believe it
but there are people
who go through life with
very little
friction of distress.
they dress well, sleep well.
they are contented with
their family
life.

They are undisturbed
and often feel
very good.
and when they die
it is an easy death, usually in their
sleep.

You may not believe
it
but such people do
exist.

But i am not one of
them.
Oh no, I am not one of them,
I am not even near
to being
one of
them.

 But they
are there
and I am
here.

Charles Bukowski

http://toysintheattik.deviantart.com/

Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.


Ne svraćajte, ali ako već svratite
Čarls Bukovski
Burning in water, Drowning in flame (1974)

Michael Garmash

— Kažite mi, fra Anđelo: postoji li bog?
On se nasmjehnu.
— Hm ! . . .
Gledao je u kapice svojih cipela koje je ravnomjerno primicao i odmicao jednu od druge. A onda, ne prekidajući tu igru (znao je za moje nekadašnje djetinjarije i fantazije):
— A postoji li tvoj Bućko?
— Pa ... u mojim mislima, postoji. Postoji kao jedan »sadržaj moje svijesti« , kako se ono kaže.
— Eto, dozvoli da bar tako postoji i moj bog.
— Znači , svak ima svog Bućka , — nasmijem se bezazleno. — Svak se zabavlja kako zna i umije.


Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Upitaj prah 
Džon Fante

Svevišnje dugmence

Mislim da ćeš i ti da iščupaš dugmence i da ga nosiš sa sobom.

Ajme, ne mogu život više bez tog dugmenceta da zamislim.


Demiana Misanthropist