PTT screen: септембар 2010

24. 9. 2010.

Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Mika Antić

Oh Yes

there are worse things than
being alone
but it often takes decades
to realize this
and most often
when you do
it's too late
and there's nothing worse
than
too late.

Charles Bukowski

Čovjek

Čovjek. Gorostasna tragična figura na pozadini agonično raskrvavljenog horizonta, na samom razmeđu između dviju provalija: provalije beskonačnosti i provalije smrti i mraka. Grud mu je puna ljeskanja bića i nebića, u njoj se motaju smrt i besmrtnost, sad uhvaćene ukoštac, sad obujmljene u zagrljaj. Prolaznost i vječnost, konačnost i beskonačnost, ispoređane i ravnopravne, počivaju mu jedna na jednom, druga na drugom dlanu, kao dvije ptice.

Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Budućnost pripada onima koji nemaju prošlost

Blagodat zaborava i okrutnost pamćenja leže van naše vlasti. Bez naše zasluge i bez naše krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usrećenici. Negdje duboko u nama čami okovan i slijep neko, ali na jedan dublji način mudar, mudriji od nas, i on kao da po nekakvim svojim nama neznanim mjerilima bolje zna što je značajno... a što beznačajno, te predaje stvari našem pamćenju ili našem zaboravu.

* * *

A gdje je izlaz? - Treba se otresti povijesti, treba pokopati prošlost. Smrt se začinje i gnijezdi u ustajalim klimama jučerašnjice. Golema prošlost zna katkad da proždre i sutrašnjicu, kao gladna kuja mladunčad. Budućnost pripada onima koji nemaju prošlost.

Vladan Desnica

Ulaz nije za svakoga

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače! Ne mogu da izdržim dugo ni u pozorištu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da pročitam novine, retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi traže u prepunim železnicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih, raskošnih gradova. Šta traže po svetskim izložbama, po korzoima, na predavanjima za one koji su željni obrazovanja, na velikim sportskim igralištima ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupačne i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da učestvujem u njima. A ono što se u meni dogadja u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.

Hermann Hesse

Samo za ludake

Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradanina, to obilno i uspešno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.

A verovatno volim i suprotnost izmedu onog života, mog usamljenog, nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog života i prave porodicne i građanske sredine. Volim da na stepenicama udišem miris spokojstva, reda, čistoće, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored moje mržnje prema gradanštini, za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatim prekoracim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde među gomilama knjiga leže opušci cigara i boce s vinom, gde je sve neuredno tuđinsko I zapušteno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli osenčeni I prožeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, čežnjom za davanjem nekog novog smisla čovečjem životu, koji je postao besmislen.

Stepski vuk

Herman Hese

22. 9. 2010.

Bluebird

Rene Magritte

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you.
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I pour whiskey on him and inhale
cigarette smoke
and the whores and the bartenders
and the grocery clerks
never know that
he's
in there.

there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say,
stay down, do you want to mess
me up?
you want to screw up the
works?
you want to blow my book sales in
Europe?
there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too clever, I only let him out
at night sometimes
when everybody's asleep.
I say, I know that you're there,
so don't be
sad.
then I put him back,
but he's singing a little
in there, I haven't quite let him
die
and we sleep together like
that
with our
secret pact
and it's nice enough to
make a man
weep, but I don't
weep, do
you?

Charles Bukowski

21. 9. 2010.

Nekome ko će razumeti

Sad shvatam: nismo došli

zadovoljni ko trave

što niču da ih gaze

nečije trapave zore.

Mi smo zvezde, što ludo

u mrak se strmoglave

i zbog jednog bleska

ne žale da izgore.

Imamo ruke, dobre

kao aprilske laste,

da se grlimo plavo

i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba

što mora da izraste

u pupljcima vida

ponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.

I zubatog. I nežnog.

Sad svako pruža ruke

i nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.

I sve je neizbežno:

i ove istine dobre

i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,

i svako ume da sanja.

I svako ume da vrišti

i ruši daljine glavom.

I jednako je u nama

i kamenja i grana.

I jednako je u nama

i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi

isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gnjura

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali.

I znamo šta smo dužni.

I šta smo juče hteli.

I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al' nismo

postali pepeo sivi

od koga bujaju žita

i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak: drukčije živi

od svih ostalih živih

na ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobro

što nismo samo trave,

što talasanja svoja

nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem

sve nebo okrvave,

željne da budu sunce

makar na trenutak samo.

Miroslav Mika Antić

Ja sam čovjek. Tako, naprosto čovjek. Čovjek po zanimanju.

— Vi ste đak, jelte? — upitao sam ga jednostavno, sasvim bez prizvuka.
— Jesam, — odvratio je resko. Zvučalo je kao da kaže: pa što onda?
— A vi ? nadodao je odmah zatim, kao neku retorziju. I odvrnuo je glavu ne čekajući odgovora.
     Očevidno, nije ga zanimao; to je upitao tek onako, da budemo kvit.
— Čovjek.
     Okrenuo je glavu k meni, s izvjesnim neshvaćanjem. Ponovio sam jasnije, slovkajući riječ po riječ:
— Ja sam čovjek. Tako, naprosto čovjek. Čovjek po zanimanju. Iz pasije, ako hoćete. Nije odgovorio.
     Umukli smo.

      Vladan Desnica

Čarls Bukovski: Neko u meni zna čemu sve to vodi

...osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Čarls Bukovski

The Aliens

You may not believe it
but there are people
who go through life with
very little
friction of distress.
they dress well, sleep well.
they are contented with
their family
life.

They are undisturbed
and often feel
very good.
and when they die
it is an easy death, usually in their
sleep.

You may not believe
it
but such people do
exist.

But i am not one of
them.
Oh no, I am not one of them,
I am not even near
to being
one of
them.

But they
are there
and I am
here.

Charles Bukowski

I svoj život uzgred, tužna lica, ja proživeh uz ostali svet

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj život uzgred, tužna lica,
ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta već se ljubih s drugom,
k'o da krešem vatru po šibici,
nežne reči šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
duša hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod čoveka,
nema više istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć' srodnu sebi,
mučeći se bez nežnosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Šta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tužna lica,
isto tako k'o ostali svet.

Sergej Jesenjin

Ne svraćajte, ali ako već svratite...

http://toysintheattik.deviantart.com/

Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

Ne svraćajte, ali ako već svratite
Čarls Bukovski
Burning in water, Drowning in flame (1974)

Druga strana

U svom gradu nije se više osećao među sebi ravnima i, na prvom mestu, sve je to bilo obolelo od neke tajne smrti, nekog fluida nestvarnosti, od prošloga sve je postalo provizorijum, iznošena haljina koja više nigde nije dobro stajala. I to izrastanje iz jednog, dotle skladnog i voljenog zavičaja, to izlaženje iz životnog oblika koji mu više nije pripadao ni odgovarao, taj život prekinut časovima najvišeg blaženstva i srećnog samoosećanja nekoga ko se rastaje, ko je pozvan na drugu stranu - pri kraju mu je postao veliko mučenje, jedva snošljiv pritisak i pratnja.

Jer sve ga je napuštalo, a on nije bio siguran da nije baš on taj koji sve to napušta, da nije on skrivio to izumiranje i otuđivanje u njegovom dragom naviknutom svetu i to ambicijom, preteranim zahtevom, nadmenošću, neverstvom i odsustvom ljubavi.

Igra staklenih perli
Hermann Hesse

Svak ima svog Bućka

Michael Garmash

— Kažite mi, fra Anđelo: postoji li bog?
On se nasmjehnu.
— Hm ! . . .
Gledao je u kapice svojih cipela koje je ravnomjerno primicao i odmicao jednu od druge. A onda, ne prekidajući tu igru (znao je za moje nekadašnje djetinjarije i fantazije):
— A postoji li tvoj Bućko?
— Pa ... u mojim mislima, postoji. Postoji kao jedan »sadržaj moje svijesti« , kako se ono kaže.
— Eto, dozvoli da bar tako postoji i moj bog.
— Znači , svak ima svog Bućka , — nasmijem se bezazleno. — Svak se zabavlja kako zna i umije.

Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

More je mit

Ovo je more, i ovo je Arturo, i more je stvarno, i Arturo veruje da je stvarno. Onda se okrećem od mora, i kud god pogledam je zemlja; hodam sve dalje i dalje i zemlja se pruža sve do horizonta. Godina, pet godina, deset godina, i ne vidim more. Šta se desilo sa morem, govorim sebi? I odgovaram: more je tamo, tamo u rezervoaru pamćenja. More je mit. Nikad nije bilo mora. Ali tamo je bilo more! Kažem vam da sam rođen na obali mora! Kupao sam se u vodama mora! Hranilo me je i dalo mi je mir, a njegove fascinantne daljine hranile su moje snove! Ne, Arturo, nikad nije bilo mora! Ti sanjaš i ti čezneš, ali ideš dalje kroz pustinju. Nikada više nećeš videti more. To je bio mit u koji si nekad verovao. Ali moram da se osmehnem, jer je so mora u mojoj krvi, i može postojati deset hiljada puteva na zemlji, ali me oni nikad neće zbuniti, jer će se krv moga srca uvek vraćati svom magičnom izvoru.

Upitaj prah
Džon Fante

Svevišnje dugmence

Mislim da ćeš i ti da iščupaš dugmence i da ga nosiš sa sobom.

Ajme, ne mogu život više bez tog dugmenceta da zamislim.

Demiana Misanthropist

PTT screen