31. 12. 2011.
Izlaze svatovi
 |
| Rodney Smith |
izlaze svatovi
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru
Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
ili zvone puške
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Svatovi
Danilo Kiš
30. 12. 2011.
Čovek izbačen iz koloseka
 |
| Rodney Smith |
Oh, ljudi su u pravu, bezgranično su u pravu što tako žive, što igraju svoje igre i jure pridajući im važnost, umesto da se brane od ove žalosne mehanizacije i da očajnički pilje u prazno, kao što to činim ja, čovek izbačen iz koloseka.
Iako na ovim listovima katkad izražavam prezrenje, a i ismejavam ljude, neka niko ne misli da svaljujem krivicu na njih, da ih optužujem, da želim da svalim na druge odgovornost za svoju ličnu bedu!
Stepski vuk
Herman Hese
Stepski vuk
Herman Hese
28. 12. 2011.
Nada me prende a nada
 |
| Isa Torres - O fado do Tejo |
Želim pedeset stvari u isto vreme.
Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom
Za nečim što ne znam šta je –
Konačno za beskonačnim...
Nemirno spavam i u burnim snovima živim
Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.
Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.
Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,
U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,
Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.
Čak su i vojske i mojih snova pretrpele poraz.
Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.
Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim – čak i taj život...
Shvatam samo na mahove,
Pišem u predasima umora;
I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.
Ne znam kakva sudbina il budućnost predstoji mojoj teskobi bez kormila;
Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;
Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.
Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa...
I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,
Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja
(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),
Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma
Gde sam umislio da prebiva moje biće,
Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci
Konačne zablude,
Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,
Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.
Ponovo te vidim,
Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni...
Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam...
Ja? Al da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,
I vratio se, iznova krenuo ovamo, da se vrati.
I nastavio ovamo da se vraća?
Ili smo svi mi oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)
Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,
Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?
Ponovo te vidim,
Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.
Ponovo te vidim – lisabon i Težo i sve –,
Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,
Stranac ovde kao i na svakom mestu,
Slučajni gost u životu i u duši,
Utvara koja tumara u odajama sećanja,
Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,
U ukletom zamku neumitnog postojanja...
Ponovo te vidim,
Senku što promiče kroz senke, i blesne
Ne tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,
I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag
Na vodi koja se više ne čuje...
Ponovo te vidim,
Ali, avaj, sebe više ne vidim.
Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,
I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe –
Samo delić sebe i delić tebe!...
______________
Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom
Za nečim što ne znam šta je –
Konačno za beskonačnim...
Nemirno spavam i u burnim snovima živim
Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.
Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.
Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,
U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,
Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.
Čak su i vojske i mojih snova pretrpele poraz.
Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.
Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim – čak i taj život...
Shvatam samo na mahove,
Pišem u predasima umora;
I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.
Ne znam kakva sudbina il budućnost predstoji mojoj teskobi bez kormila;
Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;
Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.
Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa...
I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,
Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja
(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),
Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma
Gde sam umislio da prebiva moje biće,
Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci
Konačne zablude,
Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,
Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.
Ponovo te vidim,
Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni...
Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam...
Ja? Al da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,
I vratio se, iznova krenuo ovamo, da se vrati.
I nastavio ovamo da se vraća?
Ili smo svi mi oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)
Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,
Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?
Ponovo te vidim,
Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.
Ponovo te vidim – lisabon i Težo i sve –,
Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,
Stranac ovde kao i na svakom mestu,
Slučajni gost u životu i u duši,
Utvara koja tumara u odajama sećanja,
Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,
U ukletom zamku neumitnog postojanja...
Ponovo te vidim,
Senku što promiče kroz senke, i blesne
Ne tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,
I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag
Na vodi koja se više ne čuje...
Ponovo te vidim,
Ali, avaj, sebe više ne vidim.
Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,
I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe –
Samo delić sebe i delić tebe!...
______________
Nada me prende a nada.
Quero cinquenta coisas ao mesmo tempo.
Anseio com uma angústia de fome de carne
O que não sei que seja —
Definidamente pelo indefinido...
Durmo irrequieto, e vivo num sonhar irrequieto
De quem dorme irrequieto, metade a sonhar.
Fecharam-me todas as portas abstractas e necessárias.
Correram cortinas de todas as hipóteses que eu poderia ver na rua.
Não há na travessa achada número de porta que me deram.
Acordei para a mesma vida para que tinha adormecido.
Até os meus exércitos sonhados sofreram derrota.
Até os meus sonhos se sentiram falsos ao serem sonhados.
Até a vida só desejada me farta — até essa vida...
Compreendo a intervalos desconexos;
Escrevo por lapsos de cansaço;
E um tédio que é até do tédio arroja-me à praia.
Não sei que destino ou futuro compete à minha angústia sem leme;
Não sei que ilhas do Sul impossível aguardam-me náufrago;
Ou que palmares de literatura me darão ao menos um verso.
Não, não sei isto, nem outra coisa, nem coisa nenhuma...
E, no fundo do meu espírito, onde sonho o que sonhei,
Nos campos últimos da alma onde memoro sem causa
(E o passado é uma névoa natural de lágrimas falsas),
Nas estradas e atalhos das florestas longínquas
Onde supus o meu ser,
Fogem desmantelados, últimos restos
Da ilusão final,
Os meus exércitos sonhados, derrotados sem ter sido,
As minhas coortes por existir, esfaceladas em Deus.
Outra vez te revejo,
Cidade da minha infância pavorosamente perdida...
Cidade triste e alegre, outra vez sonho aqui...
Eu? Mas sou eu o mesmo que aqui vivi, e aqui voltei,
E aqui tornei a voltar, e a voltar,
E aqui de novo tornei a voltar?
Ou somos todos os Eu que estive aqui ou estiveram,
Uma série de contas-entes ligadas por um fio-memória,
Uma série de sonhos de mim de alguém de fora de mim?
Outra vez te revejo,
Com o coração mais longínquo, a alma menos minha.
Outra vez te revejo — Lisboa e Tejo e tudo —,
Transeunte inútil de ti e de mim,
Estrangeiro aqui como em toda a parte,
Casual na vida como na alma,
Fantasma a errar em salas de recordações,
Ao ruído dos ratos e das tábuas que rangem
No castelo maldito de ter que viver...
Outra vez te revejo,
Sombra que passa através de sombras, e brilha
Um momento a uma luz fúnebre desconhecida,
E entra na noite como um rastro de barco se perde
Na água que deixa de se ouvir...
Outra vez te revejo,
Mas, ai, a mim não me revejo!
Partiu-se o espelho mágico em que me revia idêntico,
E em cada fragmento fatídico vejo só um bocado de mim —
Um bocado de ti e de mim!...
LISBON REVISITED (1926), Álvaro de Campos
Fernando Pessoa
Bukovski: Barflaj
Džejn, koja je već 31 godinu mrtva,
nikad ne bi mogla da
zamisli da ću napisati scenario o našim pijanim
danima zajedno
i da će od toga nastati film
i da će
čarobna filmska zvezda glumiti
nju.
kao da čujem Džejn: „čarobna filmska zvezda?
zar još i to!“
Džejn, to je samo šou-biz, zato nastavi da spavaš,
ljubavi,
jer koliko god da se trudili, jednostavno
nisu mogli da nađu nekog
kao što si
ti.
a ne mogu ni
ja.
barflaj
Čarls Bukovski
The Flash of Lightning Behind the Mountain (2004).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Gorke večernje misli
 |
| Vivre, 2008. Gilbert Garcin |
Ja mislim: kako to biva
Nama smrtnim ljudima na zemlji.
Nakon mnogo smiješnih i mučnih stvari
Pobusaju nam grob i zabilježe ga
Parčetom kamena.
Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.
Gorke večernje misli.
Slušam nadamnom muklu notu:
Grude zemlje biju o drveni pokrov,
Grobar pjevucka i pljucka.
(Sad mu se lopata smače i nešto kucka
i psuje.)
Ta to on mene sahranjuje!
A kad bi gotov, odahnu otravši
Ruke o skute;
Sjede na humku
(Ko da nije dosta moga tereta)
Izvadi duhan iza pojasa,
I zapali.
Ivo Andrić
Gori, gori
zlokobna prokleta noć, ptice su mlitave
na žici, mačke spavaju na leđima,
noge im štrče u beživotni
vazduh. beskućnici su i dalje
beskućnici dok zvono zvoni u
mojoj glavi, a
na radiju čovek
baca Špansku rapsodiju od Lista
na mene kao uvredu.
onda je to gotovo i rečeno mi je da će
na kraju pustiti nešto od Baha, ako
uspem da ostanem budan.
kao da pomažu, sirene broda sada trube iz
luke.
da nije tako vruće noćas sve bi se to
lepo uklopilo, ali je umesto toga
ludilo u vazduhu.
pismo od tipa iz engleske danas, piše
da sam jedan od malobrojnih ljudi
kojima se divi.
e, pa nije me lično upoznao.
i još nešto: nema više odvažnih života,
nigde.
jedina preostala odvažna aktivnost je kada
ubijamo.
a ja ne propovedam niti predlažem.
samo jednostavno govorim kako stoje
stvari.
poludim na vrućini, previše pijem, pušim
opuške starih cigara, teglim levo uvo, češem
ruke, mislim o pupkovima, nadgrobnim
pločama, kaktusima, oprugama u satu, itd.
i evo najzad Baha, a ja sam još budan.
treba mi drugi razlog da ostanem u ovoj sobi
punoj duhova, neki od njih su moji.
moglo je da bude i gore, biće.
noći kao što je ova, zarobljen ovde, sablasna
stvarnost podriguje, opet se čuju
brodske sirene.
godine vise zadavljene.
pržim šaku šibicom.
san leži u neredu, blatnjav.
pometnja i pobožnost caruju.
nemoćne, bolne, pogubne, divne noći
kao što je ova. životi
kao što je ovaj.
suviše toga ima da se kaže, smeje se
smrt dok Bah ulazi
gradeći palate zvuka, ne mogu to da podnesem
i da,
mogu.
gori, gori
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Bukovski: Kad budeš mrtav
 |
| Le témoin (The witness), 2002. Gilbert Garcin |
najteži
rođendan za mene bio je moj 30.
nisam želeo da iko zna.
sedeo sam u istom baru
noću i danju
i mislio: koliko ću još
dugo
biti u stanju
da održavam ovaj
blef?
kad ću odustati i
početi da se ponašam kao svi
ostali?
naručio sam još jedno piće i
razmišljao o tome
a onda mi je stigao
odgovor:
kad budeš mrtav, bejbi, kad
budeš mrtav kao i
ostali.
najteži
Čarls Bukovski
The Flash of Lightning Behind the Mountain (2004).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Sam u ovoj sobi
 |
| Karl Gryc - Sunshine |
preliva preko mene.
sedim i čekam i pitam se.
osećam užasan ukus u ustima
dok sedim i čekam u ovoj sobi.
ne vidim više zidove.
sve se pretvorilo u nešto drugo.
ne mogu da se šalim s tim,
ne mogu da objasnim to dok se
svet preliva preko mene.
ne marim da li mi veruješ, jer me
ni to više ne zanima.
sada sam tamo gde nikad ranije nisam bio.
sada sam u drukčijem mestu gde
nema drugih lica,
drugih ljudskih bića.
sada mi se to dešava
u prostoru unutar prostora dok
sedim i čekam sam u ovoj sobi.
sam u ovoj sobi
Čarls Bukovski
The Flash of Lightning Behind the Mountain (2004).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
26. 12. 2011.
Blagosloven neka je ružan san
Insert iz filma Divlje jagode Ingmara Bergmana.
„Blagosloven neka je ružan san koji nam otkriva da
možemo stvoriti pakao.“
Horhe Luis Borhes
25. 12. 2011.
Užasna potreba
 |
| Workers on their way home, 1915. Edvard Munch |
budu nesrećni, oni će to iskopati
iz ma koje situacije
koristeći svaku priliku
da istaknu
neku jednostavnu grešku
ili propust
i onda postaju
puni mržnje
nezadovoljni
osvetoljubivi.
zar ne shvataju da je
tako malo
vremena
za svakoga od nas
u ovom čudnom životu
da se stvari povežu u
celinu?
i da je takvo traćenje
naših života
gotovo
neoprostivo?
i da
ne postoji
način
da se povrati
sve što će
tako biti
zauvek
izgubljeno?
užasna potreba
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Umoran
 |
| Sarolta Bán |
Umoran sam, naravno,
Jer u datom trenutku svakog mora da sustigne umor.
Od čega sam umoran, ne znam:
Ništa mi ne bi vredelo ni da znam,
Kad umor, svejedno, ostaje isti.
Rana boli kako boli
A ne pod dejstvom uzroka kojim je izazvana.
Da, umoran sam,
I pomalo nasmejan
Od saznanja da je umor sasvim obična stvar –
Samo žudnja tela za snom,
Težnja da se duša misli oslobodi,
I povrh svega neka prozirna bistrina
Naknadnog poimanja...
Zar je naša jedina raskoš odsustvo svake nade?
Pronicljiv sam: u tome je sva tajna.
Video sam mnogo i sve sam razabrao,
Pa čak i u tom umoru ima izvesnog zadovoljstva,
Jer glava, na kraju krajeva, uvek nečemu služi.
_____________
Porque, a certa altura, a gente tem que estar cansado.
De que estou cansado, não sei:
De nada me serviria sabê-lo,
Pois o cansaço fica na mesma.
A ferida dói como dói
E não em função da causa que a produziu.
Sim, estou cansado,
E um pouco sorridente
De o cansaço ser só isto —
Uma vontade de sono no corpo,
Um desejo de não pensar na alma,
E por cima de tudo uma transparência lúcida
Do entendimento retrospectivo...
E a luxúria única de não ter já esperanças?
Sou inteligente; eis tudo.
Tenho visto muito e entendido muito o que tenho visto,
E há um certo prazer até no cansaço que isto nos dá,
Que afinal a cabeça sempre serve para qualquer coisa.
Fernando Pessoa / Álvaro de Campos
17. 12. 2011.
Pomeren
 |
| Despair, 1893-4. Edvard Munch |
ovo parče mene nigde se ne uklapa
dok drugi ljudi nalaze šta da
urade
sa svojim vremenom
mesta na koja da odu
jedno s drugim
šta da kažu
jedno drugom.
ja
gorim u paklu
negde severno od Meksika.
cveće ne raste ovde.
nisam kao
drugi ljudi
drugi ljudi su kao
drugi ljudi.
svi su oni slični:
prilaze jedni drugima
grupišu se
tiskaju
radosni su i zadovoljni
dok ja
gorim u paklu.
moje srce je hiljadu godina staro.
ja nisam kao
drugi ljudi.
umro bih na njihovim terenima za izlet
ugušen njihovim zastavama
smlavljen njihovim pesmama
nevoljen od njihovih vojnika
proburažen njihovim humorom
usmrćen njihovom pažnjom.
ja nisam kao
drugi ljudi.
ja
gorim u paklu.
paklu
sebe.
pomeren
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
dok drugi ljudi nalaze šta da
urade
sa svojim vremenom
mesta na koja da odu
jedno s drugim
šta da kažu
jedno drugom.
ja
gorim u paklu
negde severno od Meksika.
cveće ne raste ovde.
nisam kao
drugi ljudi
drugi ljudi su kao
drugi ljudi.
svi su oni slični:
prilaze jedni drugima
grupišu se
tiskaju
radosni su i zadovoljni
dok ja
gorim u paklu.
moje srce je hiljadu godina staro.
ja nisam kao
drugi ljudi.
umro bih na njihovim terenima za izlet
ugušen njihovim zastavama
smlavljen njihovim pesmama
nevoljen od njihovih vojnika
proburažen njihovim humorom
usmrćen njihovom pažnjom.
ja nisam kao
drugi ljudi.
ja
gorim u paklu.
paklu
sebe.
pomeren
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
16. 12. 2011.
Bukovski: Milioneri
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison |
vi
bez lica
bez ikakvog lica
što se smejete ničemu -
samo da vam kažem
pio sam u sobama za bednike
s imbecilnim pijancima
čiji je razlog bio jači
u čijim je očima još bilo svetlosti
čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
i kad bi svanulo
bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
legali smo u naše postelje i dizali se
u kasna popodneva
kao milioneri.
Milioneri
Čarls Bukovski
Iz zbirke: ''Mocking bird wish me luck''
Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, LOM, Beograd (1999)
12. 12. 2011.
Mesta koja volimo
 |
| Jean-Christophe Roux |
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
Mesta koja volimo
Ivan V. Lalić
Blaženstvo je moje da čekam
 |
| Les bienfaits de l'ignorance (The benefit of ignorance), 2007. Gilbert Garcin |
Blaženstvo je moje da čekam i bdim na putu, gde senka goni svetlost i gde kiša dolazi kad se leto budi.
Glasnici sa nepoznatih nebesa isporučuju mi pozdrav i žure dalje. Srce klikće u meni, i dah bludećih vetrova je sladak.
Od jutra do mraka sedim tu pred kapijom, znam da iznenada dolazi trenutak sreće kada ću progledati.
Međutim se smešim i pevam potpuno sam. Međutim se vazduh puni mirisom obećanja.
(Pevačeve žrtve, 44)
Rabindranat Tagore
Svuda vidim Vas, samo Vas...
 |
| Gilbert Garcin, Addiction, 2005. |
Zaustavljajte me malo češće kada sa Vama govorim: ja bih hteo da iskažem sve, sve, sve. Gubim tada svaku formu. I saglasan sam da ja ne samo forme, nego ni dostojanstvo nikakvo nemam. To Vam eto saopštavam. I ne brinem se ni o kakvim dostojanstvima. Sve je u meni nekako zastalo. Vi sami znate zašto. Nemam u glavi ni jedne čovečanske misli. Već odavno ne znam šta se u svetu zbiva... Vi znate šta je to što me je progutalo. I pošto nemam nikakve nade, a u očima Vašim sam nula, i zato i govorim otvoreno: svuda vidim Vas, samo Vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zašto i kako Vas volim – ne znam. Znate li, Vi možda uopšte niste ni lepi? Zamislite, ja uopšte ni ne znam: da li ste lepi ili ne? Čak ni u licu. Srce Vam, u svakom slučaju, nije dobro; i da vam je um neblagorodan, i to je vrlo verovatno.
F. M. Dostojevski
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
 |
| Galatea of the Spheres, 1952 Salvador Dali |
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
Uzalud je budim
Branko Miljković
Budi sam...
Otvoren za poglede,
Otvoren za trčanje
I treba mi soba,
Da primi pet hiljada ljudi
Sa dignutim čašama,
Sa dignutim čašama.
Lomi se kristal,
Svetlucaju staklene iskre
Pod našim nogama.
Kao potpuni stranci,
Sa staklom u očima,
Sa staklom u srcima,
Na licima.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Treba mi svet,
Otvoren za poglede,
Otvoren za trčanje.
I treba mi soba
Da primi pet hiljada ljudi
Sa dignutim čašama.
Lomi se kristal,
Svetlucaju staklene iskre
Pod našim nogama.
Kao potpuni stranci
Sa staklom u očima,
Sa staklom u grudima,
Na licima.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam...
Budi sam na ulici
Ekatarina Velika
Otvoren za trčanje
I treba mi soba,
Da primi pet hiljada ljudi
Sa dignutim čašama,
Sa dignutim čašama.
Lomi se kristal,
Svetlucaju staklene iskre
Pod našim nogama.
Kao potpuni stranci,
Sa staklom u očima,
Sa staklom u srcima,
Na licima.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Treba mi svet,
Otvoren za poglede,
Otvoren za trčanje.
I treba mi soba
Da primi pet hiljada ljudi
Sa dignutim čašama.
Lomi se kristal,
Svetlucaju staklene iskre
Pod našim nogama.
Kao potpuni stranci
Sa staklom u očima,
Sa staklom u grudima,
Na licima.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam na ulici,
Budi sam.
Budi sam...
Budi sam na ulici
Ekatarina Velika
Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom
Umesto molitve rekla si: O tom ću misliti sutra.
Sa šminkom od gara, kô Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala kô brodolomnik ka obali jutra.
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik.
Još jednu noć si izgurala sama.
Čehov je zaspao blaženim snom,
Ni ne zna da je orgijala tama
Ni ne zna da je orgijala tama
Pod prozorom.
Vetar je vežbao violončelo,
Vetar je vežbao violončelo,
čežnjive skale u nedogled.
Zora ti brižljivo pipnula čelo.
Zora ti brižljivo pipnula čelo.
Negde u tebi je goreo led.
Princezo, javi se. Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju.
Pošalji poruku, da vidim jednom to pisamce na displeju.
Sve mi nedostaje. Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata.
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata. Šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje kô Atlantidu.
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg,
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg.
Na podmetaču još crtam tvoj profil
Suvisna pitanja izbegnem fintom,
Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom.
Pod mojom jelkom do proleća stoji
Jedino dar tebi namenjen,
Zauvek fosil tvog struka postoji
Na mome dlanu okamenjen.
Princezo, javi se. Neke se pobede dobijaju na juriš,
Ne tvrdoglavi se, priznajem javno da se genijalno duriš.
Opasno postaje. Na durske akorde se paučina hvata.
Princezo, dosta je, dve i po godine smo taoci inata.
Princezo, dosta je...
Princezo, javi se. Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju.
Pošalji poruku, da vidim jednom to pisamce na displeju.
Sve mi nedostaje. Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata.
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata. Šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje kô Atlantidu.
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg,
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg.
Na podmetaču još crtam tvoj profil
Suvisna pitanja izbegnem fintom,
Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom.
Pod mojom jelkom do proleća stoji
Jedino dar tebi namenjen,
Zauvek fosil tvog struka postoji
Na mome dlanu okamenjen.
Princezo, javi se. Neke se pobede dobijaju na juriš,
Ne tvrdoglavi se, priznajem javno da se genijalno duriš.
Opasno postaje. Na durske akorde se paučina hvata.
Princezo, dosta je, dve i po godine smo taoci inata.
Princezo, dosta je...
Jaroslava
Đorđe Balašević
Si me das a elegir
Si me das a elegir
Entre tú y mis ideas
Que yo sin ellas
Soy un hombre perdido
Si me das a elegir
Entre tú y la gloria
Pa que hable la historia de mi
Por los siglos
Si me das a elegir
Entre tú y ese cielo
Donde libre es el vuelo
Para llegar a otros nidos
Si me das a elegir
Me quedo contigo
Pues me enamorado
Y te quiero y te quiero
Y solo deseo
Estar a tu lado
Soñar con tus ojos
Besarte los labios
Si me das elegir
Manu Chao
Fernando Pesoa: Nesanica
 |
| Andrew Wyeth |
Ne spavam, i ne nadam se snu.
Čak i u smrti ne nadam se snu.
Predstoji mi nesanica duga kao Mlečni put
I jedan zaludan zev koji će nadživeti svet.
Ne spavam; ne mogu da čitam kad se probudim noću.
Ne mogu da pišem kad se probudim noću,
Ne mogu da mislim kad se probudim noću –
Bože moj, ni da sanjam ne mogu kad se probudim noću!
Ah, kako me opija žudnja da budem bilo ko drugi!
Ne spavam, ležim, usplahiren, probuđeni leš,
A sve što osećam samo je prazna misao.
Pohode me, izobličene, stvari koje su mi se desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje mi se nisu desile –
Sve one zbog kojih se stidim i kajem;
Pohode me, izobličene, stvari koje nisu ništa,
I čak se i zbog njih stidim, i kajem, i ne mogu da spavam.
Nisam u stanju da smognem snage i pripalim cigaretu.
Zurim u zid isped sebe kao da promatram svemir.
Napolju je tišina gluva za sve što se zbiva.
Neizmerna tišina koja bi u nekoj drugoj prilici bila strašna,
U svakoj drugoj prilici, kad bih samo mogao da osetim strah.
Ispisujem stihove zaista dopadljive –
Stihove da bih saopštio kako nemam šta da kažem,
Stihove da bih uporno ponavljao to isto,
Stihove, stihove, stihove, stihove, stihove...
Bezbroj stihova...
A sva istina, i sav život ostaju izvan njih i izvan mene!
Pospan sam, ne spavam, osećam, a ne znam čime
Ja sam čisto osećanje, nezavisno od čula,
Jedna puka apstrakcija samosvesti bez ličnosti,
Izuzev nužnosti koja uslovljava svest,
Izuzev – otkud znam izuzev čega...
Ne spavam. Ne spavam. Ne spavam.
Kakva teška sanjivost u glavi, na očnim kapcima, u duši!
Kakva teška sanjivost svuda osim u mogućnosti sna!
O zoro, previše kasniš... Dođi...
Dođi, uzaludno,
Da mi doneseš novi dan istovetan sa ovim, koji će smeniti druga noć,
Istovetna sa ovom...
Jer si uvek radosna i uvek donosiš nadu,
Ako je verovati staroj sentimentalnoj literaturi.
Dođi, donesi nadu, dođi, donesi nadu.
Moj umor se zavlači u jastuk.
Bole me leđa jer ne ležim na boku.
Da ležim na boku, bolela bi me leđa što ležim na boku.
Dođi zoro, požuri!
Koliko je sati? Ne znam.
Nemam snage da pružim ruku i dohvatim sat.
Ni za šta nemam snage, ni za šta više...
Samo za ove stihove, napisane sledećeg dana.
Da, napisane sledećeg dana.
Svi stihovi su uvek napisani sledećeg dana.
Napolju mrkla noć, savršeni spokoj.
Mir u svekolikoj prirodi.
Čovečanstvo otpočiva i zaboravlja svoje gorčine.
Baš tako.
Čovečanstvo zaboravlja svoje radosti i gorčine.
Tako se obično kaže.
Čovečanstvo zaboravlja, da, Čovečanstvo zaboravlja,
Ali čak i kad je budno, Čovečanstvo zaboravlja.
Baš tako. Ali ja ne spavam.
Nesanica
Fernando Pesoa
Prevela Jasmina Nešković
Iz zbirke Poznati stranac, Paideia, Beograd, 2011.
Oporavak
 |
| La vie est belle (Life is beautiful), 2006. Gilbert Garcin |
svađe sa ženom
klađenje na konje
piće
ponekad sam čak suviše iznuren
da bih se osećao loše
i baš tada
slušanje muzike na radiju
ili čitanje novina
umiruje
teši
klozetska šolja lepo izgleda
kada lepo izgleda
slavine i lavabo
lepo izgledaju
tako se osećam noćas
zvuk aviona nad glavom
greje me
glasovi napolju
nežni su i ljubazni.
sada sam zadovoljan i
ne stidim se.
gledam dim moje cigarete
kako se diže u svetlosti lampe
i svi ljudi kojima sam naudio
sada su mi oprostili
ali znam da ću ponovo
poludeti -
zgađen
mahnit
bolestan.
trebaju mi dobre noći kao što je ova
u tom međuprostoru.
a i vama trebaju.
bez njih
svaki bi most bio
neprelazan.
oporavak
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
11. 12. 2011.
Ne shvatam
 |
| René Maltête |
stare sedokose kelnerice
po noćnim kafeima
odustale su,
i dok koračam i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
gledam ljude po tome kako sede i gledaju
da je iščezlo.
gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su
voljeni -
niti više mare za
seks - sve je zaboravljeno
kao neki stari film.
gledam ljude u robnim kućama i
samoposlugama
dok se kreću između rafova
kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji
odeća i po načinu na koji hodaju i
po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim
odustali.
ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim na hiljade takvih
koji ne osećaju ništa i
ni za koga
i niko ne oseća
za njih.
na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odećom, usresređeni
samo na to,
bez snova.
ne shvatam zašto ovi ljudi ne
iščeznu
ne shvatam zašto ovi ljudi ne
izdahnu
zašto ih oblaci
ne usmrte
zašto ih psi
ne usmrte
zašto ih cvetovi i deca
ne usmrte.
ne shvatam.
verovatno su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje
jer toliko ih je
mnogo,
svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više -
u metrou
u zgradama
u parkovima.
oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što
nisu voljeni.
toliko toliko toliko
mojih
bližnjih.
Bez snova
Čarls Bukovski
Iz zbirke: Burning in Water, Drowning in Flame (1974)
Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, LOM, Beograd (1999)
10. 12. 2011.
Zemlja je od neba sazdana
 |
| Gilbert Garcin, La décision évidente (d'après MC . Escher), 2009. |
Smrt je krivina na drumu.
Umreti znači samo ne biti viđen.
Ako oslušnem, tvoje korake čujem
Koji postoje kao što postojim i ja.
Zemlja je od neba sazdana.
Laž gnezda nema.
Nikad se niko nije izgubio.
Sve je istina i putanja.
___________________
A morte é a curva da estrada,
Morrer é só não ser visto.
Se escuto, eu te oiço a passada
Existir como eu existo.
A terra é feita de céu.
A mentira não tem ninho.
Nunca ninguém se perdeu.
Tudo é verdade e caminho.
Fernando Pessoa
Pronađene pesme
 |
| © Sarolta Bán |
znam da ne trebalo da pišem toliko pesama
ali
to je oblik samozabavljanja za koji sam
(što je jako čudno) plaćen.
živim sam u ovoj velikoj kući sa 2
mačke (bile su 3, jedna je umrla)
i u mojim godinama realno je pretpostaviti da
i ja mogu da umrem
jedne od ovih kasnih noći
nakon pisanja 10 ili 12 pesama
i tu nastupa
komika:
pre nego što legnem uredno stavljam nove
pesme
nasred stola da bi
kada smrad postane nesnosan
i susedi počnu da se žale, ili
kad moja devojka pozove i niko se
ne javi
pesme bile pronađene.
ne mislim da će moja smrt biti tragična ni
značajna
(neću biti ovde)
ali će ih same pesme
obavestiti
(te džangrizave male
kritičare)
da sam bio dobar do kraja
ili možda čak
i bolji.
pronađene pesme
Čarls Bukovski
Iz zbirke Sifting through the madness for the word, the line, the way (2003).
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat. 9. 12. 2011.
Tako mi treba bezbroj mojih sopstvenih glava
 |
| Rene Magritte, The Mysteries of the Horizon (1955). |
Tako mi treba bezbroj mojih sopstvenih glava,
da ih o svemir okačim kao sopstveni
Zodijak sačinjen od daleke zvonjave.
Da klatna u njima budu samo najnežnije zvezde.
Pa da, svečan i čist, zađem u prostor van
Iz knjige: Miroslav Antić, Horoskop. Zodijak sačinjen od daleke zvonjave.
Da klatna u njima budu samo najnežnije zvezde.
Pa da, svečan i čist, zađem u prostor van
prostora, zađem u vreme van vremena i
popnem se na zvonik toga mog ličnog svemira,
te moje lične svetinje,
pa da u sebi grmim i slušam samo svetlost,
pa da u sebi grmim i slušam samo svetlost,
tonući, zlatan, u zaborav.
Tako bi i tvoja molitva postala uslišena.
Tako bi i tvoja molitva postala uslišena.
San (28.)
Miroslav Antić
Gde sam bio?
 |
| The end of a road © Dalibor Talajić |
došao ni gde sam
pošao.
bio sam izgubljen.
često sam
satima sedeo
u nepoznatim ulazima,
bez misli
bez pokreta
dok nije zahtevano da se pomerim.
ne mislim da sam bio
idiot ili
budala.
mislim da sam
samo bio
nezainteresovan.
nisam mario ako ste nameravali
da me ubijete.
ne bih vas sprečio.
živeo sam za život koji mi
ništa nije
značio.
nalazio sam mesta za sebe.
male iznajmljene sobe. barove. zatvore.
spavanje i ravnodušnost izgledali su
kao jedine
mogućnosti.
sve drugo izgledalo je
besmisleno.
jednom sam sedeo čitave noći i gledao
u reku Misisipi.
ne znam zašto.
reka je proticala i
sećam se samo da je
smrdela.
uvek mi se činilo da sam
u autobusu koji vozi
preko cele zemlje
putujući
nekud.
gledajući kroz prljavi
prozor
ni u
šta.
nisam želeo ni sa kim da
razgovaram niti da mi se
obraćaju.
ljudi su me videli kao
neprilagođeno i
poremećeno
biće.
jeo sam jako malo, ali sam
bio zapanjujuće
jak.
jednom, u fabrici,
krupni mladi radnici
pokušavali su da podignu težak
deo mašine sa
poda.
nisu uspeli.
„ej, Henk, probaj ti!“ smejali
su se.
prišao sam, podigao ga,
spustio,
vratio se
poslu.
stekao sam njihovo poštovanje
iz nekog razloga
ali ga nisam
želeo.
ponekad bih spustio
roletne u sobi
i po nedelju dana
ostajao u krevetu.
bio sam na čudnom putovanju
ali je bilo
bez ikakvog smisla.
nisam imao ideje.
nisam imao plan.
spavao sam.
samo sam spavao
i čekao sam.
nisam bio usamljen.
nisam osećao samosažaljenje.
samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem
smisao.
tada sam bio
mladi čovek
star hiljadu godina.
a sada sam stari čovek
koji čeka da se rodi
gde sam bio?
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.
Obzorja
 |
| © Sarolta Bán |
1.
zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od
nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš
opipati i u tami. Možeš ih opipati kao
zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si
kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna
ljudska nada.
2.
Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od
Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo sa
2.
Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od
mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od
treperenja jare ponad drumova u žarka
letnja podneva.
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa
klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa
mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što
stanuju pod strehom.
Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka
Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka
krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi svoj
vid u jednu tačku, čitaće dubinu vasione,
njene nerve.
Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu
ne možeš videti obe stvari.
3.
3.
Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo sa
ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši
prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da
dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao
da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.
I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.
Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti
ćeš držati ono što je u njima bezoblično.
I bićeš uvek za korak mlađi od svog
vremena i bilo koje prolaznosti.
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da
nije ni bio među ljudima.
Obzorja
Miroslav Antić
Iz knjige: Miroslav Antić, Horoskop. Laguna, 2011.
4. 12. 2011.
Ne onaj koji je ovde živeo
 |
| © Robert and Shana ParkeHarrison |
Ne onaj koji je ovde živeo
već kako;
to nije poznati genije
već onaj koji je umro nepoznat;
to nije
istorija država
već životi ljudi.
bajke su snovi,
nisu laži,
a istina se menja
kao
što se ljudi menjaju
i kad se istina ustali
ljudi
će postati
mrtvi
a
insekti
vatra
poplava
postaće
istina.
ne onaj koji je ovde živeo
Čarls Bukovski
The Roominghouse Madrigals: Early Selected Poems (1988)
Nešto, pre no što usnim
 |
| Gilbert Garcin, L'indifférent (2008). |
Za koji tren nastupiće ponoć i mir će prekriti
Sve nagomilane stvari,
Različite slojeve nataloženog života…
Utišali su klavir na trećem spratu…
Ne čujem više korake sa drugog sprata…
U prizemlju radio ćuti…
Sve će utonuti u san…
Ostajem sam sa celom vasionom.
Neću da prilazim prozoru:
Ako budem gledao, šta će ostati od zvezda!
Kako su ogromne, neizmerne tišine u visini!
Kakvo je ovo antigradsko nebo! –
Radije, ovako zatvoren,
U želji da ne budem zatvoren,
Napregnuto osluškujem zvukove sa ulice…
Neki automobil! – previše brz! –
Dvostruke korake u razgovoru koji mi govore…
Tresak neke kapije što se naglo zatvara boli me…
Sve tone u san…
Samo ja bdim i sanjivo osluškujem,
Iščekujući
Nešto, pre no što usnim…
Nešto.
Fernando Pesoa
27. 11. 2011.
Lakunoćna
 |
| Marc Chagall - In The Night. 1943. |
Zelenim, mladim rečima,
kanim da te uspavljujem,dok se nehajno pripremaš
da preskočiš potok noći
s promišlju, radosnom,
da jutro donosim u rukama.
Tako će godine minuti,
hitro kao dečaštvo.
Moje reči gase svetiljke,
utopljavaju te.
I moja ruka usnula je
već sretna
na tvom licu.
Lakunoćna
Pero Zubac
Učim se izmišljanju
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison - Making Rain |
Kiša iz Evijana
nerado prelazi na
švajcarsku stranu.
Donosim u džepovima
bukete kapljica
i noću ih prosipam
s balkona.
Potom siđem u noć
i gacam po baricama,
igram se,
učim se izmišljanju.
Da si tu već bi sve
bilo toliko neuverljivo.
Odveć je lepote.
Kiša iz Evijana
Pero Zubac
Vidim te kosom
 |
| Robert and Shana ParkeHarrison - Cloud Drift |
i vratnim pršljenom te vidim
i rukom zanetom u gonetanje
tek uzrelih reči te vidim,
dok se pripremaš
da uroniš u san
jednostavno kao što
ulaziš u more u mojim
pesmama.
Vidim te kosom
Pero Zubac
Mnogo se i često plakalo
 |
| Gabriel Sainz |
a malo pamtim povoda.
Nejasan dečji pakao
i dva-tri tužna sprovoda.
Mnogo je suza kanulo
sa bledog lica dečijeg.
I kao rosa kanulo
na meke ruke nečije.
Mnogo se i često plakalo
Pero Zubac
18. 11. 2011.
Prvo i posljednje razmišljanje
 |
| © Edward Steichen |
boje noći.
Noći spokojne.
Nad mjesecima golemim
Vječnost je stala
u dvanaest.
A vrijeme je usnulo
u kuli svojoj, zauvijek.
Varaju nas
svi satovi.
Vrijeme već ima
obzorja.
Prvo i posljednje razmišljanje
Federiko Garsija Lorka
(preveo Nikola Milićević)
16. 11. 2011.
Svet je pun onih koji znaju šta treba da rade
Sve što sam do sad uradio,
sve je pametno al' zaludno.
Nikad neću uzor dostići.
O, o, o, o, o...
E, o, o, o, o...
Ja sam onaj koji ponavlja
ono što je davno smišljeno.
Nikad neću biti prvi i jedini.
O, o, o, o, o...
E, o, o, o, o...
Svet je pun onih koji znaju šta treba da rade.
Svet je pun onih koji znaju šta treba da...
E, o, o, o, o...
O, o, o
Šarlo akrobata
Album: ''Bistriji ili tuplji čovek biva kad...''
(1981.godina)
13. 11. 2011.
A u stvari...
 |
| Rene Magritte, 1935 |
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Nemušta i bezimena djetinja patnja
 |
| Edvard Munch |
Još i danas, poslije toliko godina i poslije tolikih stvarnih i krutih udaraca, čini mi se da nikad kasnije nisam doživio silnijeg čuvstvovanja i strasnije patnje. Realna životna stradanja, tegobe praktičnog života, nešto su sasvim drugo. I, usuđujem se reći, nešto mnogo manje. A možda ni dandanas ne bih imao smjelosti da to kažem, kkad me čitav dosadašnji život, sa svim njegovim iskustvima bola i doživljajima patnje, ne bi na to ovlašćivao. Ako čovjek ni po koju cijenu ne bi želio da se vrati u djetinjstvo, ako bi čak pristao da se vrati u ma koje drugo doba i ma koju drugu situaciju svog minulog života radije nego u djetinjstvo, mislim da je to najviše i u prvom redu baš zbog te nemušte i bezimene djetinje patnje.
Bilo je sijaset religija i filozofija koje su tvrdile da čovjek ima dušu, i da je ta duša beskrajna i besmrtna. A često mi je bivalo čudno Što nikad i nigdje nije postojalo vjerovanje da dijete ima beskrajnu i besmrtnu dušu, pa da je kasnije, kad odraste, izgubi. Djetinjstvo je puno beskraja i besmrtnosti kao uvala zapljusnuta vjetrom sa pučine. Djetinja je duša sva satkana od ljeskanja bivstvovanja i nebivstvovanja, sva natrunjena odbljescima vječnoga. Tek mnogo kasnije shvatio sam da je to djetinjsko osjećanje - tako puno patnje, i tako blizu i ništavilu i neuništivosti — ustvari bilo samo ljeskanje, i migoljenje, i treperenje onog silnog, grdnog, neuništivog osjećaja života u meni, i one strahovite, neutažive žudnje za njim. Onog osjećaja života koji me je, makari nespoznat, neprepoznat, makar i prerušen u svoju suprotnost, u igru potitravanja s ništavilom, u žeđ samouništenja, kroz čitav život vitlao i pratio.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Fakat našeg straha
Preko dana se, na primjer, smijemo našem sinoćnjem strahu, čvrsto uvjereni da duhova nema. A naveče još uvijek uviđamo i sebi ponavljamo da duhova nema — tek, i pored toga, mi se bojimo. Jutrošnji fakat ostaje fakat; samo, taj fakat sad nema važnosti. Jer napram njemu diže se drugi fakat, aktuelniji, i zato faktičniji od njega: fakat našeg straha.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Istinski se umjetnik boji svoje smionosti
 |
| Pablo Picasso |
Koji se autentični stvaralac nad provalom svoje samosvojnosti nije upitao: je li ovo nepoznato i čudno u meni jedno preimućstvo ili deformitet? Kvalitet ili odsustvo nekog kvaliteta? Nesmisao i gluhoća za formu ili muke oko stvaranja neke nove forme? Istinski se umjetnik boji svoje smionosti. Treba biti na oprezu prema onima koji istrčavaju napred noseći transparent svoje originalnosti. Otkriće vlastite originalnosti, daleko je teži posao, nego što to plitkovi zamišljaju, a put do svoje ličnosti kudikamo duži i krivudaviji!
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Velike su ljubavi labilne
 |
| Mariola Bogacki |
Velike su ljubavi labilne. Vječito pod udarom opasnosti da naprečac umru, da izgube svoju stvarnost, da se izvrgnu u nešto drugo. A da i ne govorimo da je mnogošta od onoga što ljudi smatraju svojim velikim ljubavima — patriotizmi, ideološke privrženosti, vjerničke odanosti, fanatizmi svih vrsta - uistinu samo naličje velikih mržnja. I da golem broj ljudi uopće nije kadar da pojmi i osjeti ljubav u njenom afirmativnom i aktivnom obliku, već samo kao više manje besadržajnu shematsku suprotnost koja automatski niče po formalnom zahtjevu antitetičnosti naše psihe.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Vladan Desnica: Jedino smrt je realna
 |
| Pablo Picasso |
Smrt je ono što stvarima daje posvetu. Ona im pridaje znamen realnosti, ozbiljnost odistinskog. Ona svakoj stvari daje njeno dostojanstvo pred licem života. Ima ništavnih, beznačajnih života. Beznačajnih smrti nema. Svaka je smrt sveopći događaj, svačiji događaj. Jedan mali kataklizam. Crna rupa bez dna u tijelu kozmosa. Smrt iskupljuje svaki život. Živjeti se može i neozbiljno, i neodgovorno. Čitav naš život može da bude puka jedna fikcija, jedna strasna igra u zagrljaju bunila, jedna usijana iluzija prosanjana na rubu stvarnosti. Jedino smrt je realna. Ona je jedino što nam se u životu, u jednom dubljem smislu, stvarno događa.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Između dva bljeska svijesti
 |
| Henri Rousseau - Sleeping Gypsy |
U kratkim provedrinama svijesti, mislio sam: kad bih živio jedan časak pa umro za jednu vječnost, i tako naizmjence, bilo bi savršeno svejedno koliko su te vječnosti trajale: između dva bljeska svijesti, jedno more ništavila ili jedan časak ništavila potpuno su jednaki.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Čovjek je često svoja žrtva
 |
| Rene Magritte |
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Nismo li ovi isti mi...
 |
| Jennifer S. |
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Predivo nаšeg životа
 |
| Sarolta Bán |
Negdje duboko zаpretаnа u djetinjem biću leži jednа ćelijа u kojoj tinjа besmrtnost. A odmаh do nje, u neposrednom susjedstvu, drugа ćelijа u kojoj drijemа smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosimа. I nаizmjenice se jаvljаju, oglаsuju se iz dubine — nаšа vječitа popudbinа i nаši stаlni sаputnici, od početkа do krаjа. Njihov nаizmjenični dvopjev jeste predivo nаšeg životа.
Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica
Пријавите се на:
Постови (Atom)