PTT screen

Smrt je putovanje. Bez straha od povratka. 

Mogućnost da se ne razgovara. 

Lekovita ćutnja.

Ko govori o smrti proverava 

mogućnost bliskosti sa nama 

koji nismo. Sa nama koji smo 

bili. Smrt je odabir spokoja 

sa onu stranu reke, sa onu 

stranu sna. Smrt je dobra 

vila iz nesanica dečaštva.


4.

Posečene šume pružaju otpor pri hodu.

Kao da prolaziš kroz opipljiv zrak.

Gde su bila stabla stub je zgusnutog 

pamćenja. Traje trag o žiću. 

I mrtve ptice lete i spirale prave 

nad usnulim krajolikom detinjstva.

Oči su nepriviknute da vide 

nevidljivo. A reč je nevidljiva. 

A moćna je.


6. 

Mala je smrt da bi dorasla ljubavi 

kojom te kažnjavam za sve one godine 

dok si mi izmicala. 

Morala si umreti da bi se rodila 

meni nalik. A druga smrt se na glas 

tvoj ne odaziva. 

7. 

Mala smrt spava. Ljuljaj 

joj kolevku. Pevaj joj uspavanku 

koju ti je majka pevala. 

Ne zagledaj je.

Nećeš je videti. 

Ljuljaš praznu kolevku.

U njoj smrt spava.

Malo klupko svetla. 

Smrt nije tvoja.

Ne dodiruj je.

13.

More zna tajnu o nama, gde smo se voleli, 

kada i koje nas je razdvojilo vreme. Mi

ne znamo. Ali je more sviklo ćutnji i 

nevernima se ne odaje. Naučićemo jezik 

mora kad bude većima kasno, kad se nema 

šta reći i nema razloga govoru. More 

zna sve o nama pre nas i nama posle 

nas. More je knjiga mudrosti koja se 

sama prelistava. U knjizi je zapisano 

sve što nas mori i što nam se snu 

preprečuje. Moje reči, stoga, uzaludne 

su i same sebi protivreče. Ti ne 

možeš umreti jer si more i nebo, 

u bezbroj si biljki gorkih i 

mirišljavih svetom razasuta da

ti se nikad nadoticati neću; 

sveta si reč koja se ne ume izgovoriti 

i pesma izvan pesama i san izvan sna.

Mora da smrt, na tebe priviknuta, 

ima tvoje lice i da te ljubomorno 

čuva i od sebe za neka proleća 

kad nas već ne bude, uzaludnih 

pevača zaslepljenih tvojom lepotom

i tvojim umećem neprestanog rađanja.

Pero Zubac, Odbrana smrti

Iz zbirke Pesme iz devedesetih, Stylos, 2003.

Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!

Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba

Pusti da ti kažu: ti si
Peti točak.
I ne misli da sam ja, koji ti to kaže,
Hulja,
I ne laćaj se sekire nego
Čaše s vodom.

Znam - ti više ne čuješ,
Ali
Ne govori glasno da je ovaj svet rđav.

Kaži to tiho.

Jer - četiri nije premnogo, suvišan je
Samo peti točak.
A ovaj svet nije rđav
Nego
Pun.

(To si već čuo da govore.)


Bertolt Breht, O petom točku

Preveo B. Zec

~

Neka mi bude dopušteno da mislim 

Kako među svim ovim zvezdama 

Postoji jedna koja vodi moj život 

Kroz mrak nepoznatog

Sve mu je spleteno večeras, ne uspijeva ništa da razmisli, da domisli, da smiri, i sve ostavlja da se gomila neriješeno, osjećajući se nemoćan prvi put u životu. Nije teškoća u onome što se dešava, već što ne može ni da se pomiri ni da šta izmijeni.

Vraćao se niz polje težak i umoran, mjesec mu je iza leđa, išao je za svojom sjenkom prostrtom po zemlji, kao da je neko nestvaran vodio njega praznog.

Dnevnik 1991-1993

Čarls Bukovski 

Vjetar je hujao kroza me, bio sam pusta špilja. 

Kako se liječi prazno srce, Ishače, prikazo, što je uvijek nanovo izmišlja moja nemoć?

Vasko Popa

„Obreh se u nekoj mračnoj šumi“ 

Dante

Nakon toga sam zapao u druge krize i nevolje, pa sam se ponovo prihvatio pisanja, pokušavajući da izmucam temu o ubijenom bratu, na žalost slabo i anemično: bio sam suviše blizu događaja, još opijen njegovom vrelinom, bez psihološke i emotivne distance, i sve je ispalo suviše privatno, suviše pamfletski, divlja tužaljka koja se samo mene ticala. Tada sam uvidio i to da sam nezreo i zanatski nesposoban da iskažem tako složenu materiju, nesagledivu i neuhvatljivu za moje diletantske mogućnosti. Zato sam, s upornošću za koju nisam znao da postoji u meni, počeo da se pripremam da jednom, kad bilo u životu uradim taj posao koji je sve više postajao moja opsesija. Ostavivši vremenu da neprestano premotava kanuru samog događaja, prvo sam se uhvatio ukoštac s jezikom, jer mi je bilo jasno da je u mojim prvim radovima upravo jezik najslabija tačka. To je isto kao kad slikar ne bi imao smisla za boje. Vidio sam da se jezik ne da, ostaje krut i nesavitljiv, nepodoban za nijanse koje su mi izgledale značajnije od cjelovitih blokova. Godinama sam se borio za prilagođivanje izraza, posebno u nastojanju da iskažem složeniju misao i osjećanje, za sublimniji jezik, koji bi, bar donekle, bio u stanju da obilježi splet ponornih oluja i dilema, i teško uhvatljive dubine i žestinu emocionalnih eksplozija. Kod naših savremenih pisaca nisam u potpunosti nalazio ono što sam tražio. Mada prilično razvijen, jezik naše današnje književnosti je ili artificijelan, neživotan, apstraktan, prilagođen za izražavanje bizarnih stanja i za izražajni egzibicionizam (nadrealisti); ili suviše konkretan, pogodan za izražavanje vanjskih pojavnih oblika, čak i na veoma plastičan način, ali bez sposobnosti poniranja u dublje slojeve života i ljudske psihe (realisti) ili vrlo rafinovan, probran, savitljiv, barokno razuđen, bogat, pa ipak sav na površini, nepogodan za dramatične situacije a pogotovu za dijabolična stanja koja su se meni sve češće javljala kao doživljaj (Crnjanski) ili snažan, silovit, ekrazitne snage, jezik-usov, jezik-bujica, bojovni jezik koji raznosi protivnika, maksimalno izražajan u negaciji, ali suviše retoričan i knjiški, nepodoban za misaone finese, za sadržajnu i misaonu dubinu (Krleža); ili miran, staložen, prodoran, iznijansiran, izbalansiran jezik, pogodan za opisivanje svakog mraka i čuda u čovjeku, pa ipak suviše miran, gotovo hladan za bure i nemire kakvi su se meni ukazivali, i trebalo je biti pisac najvećeg formata pa iz tog jezika izvući takva sazvučja i njime postići takvu snagu kao što uspijeva Andrić.

Morao sam pronaći ne bolji i ekspresivniji jezik, ni bogatiji, ni suptilniji, to bi bila smješna i nerealna ambicija, već jezik za moju ruku i moju dušu, koji će najbolje odgovarati onome što je u meni ključalo. Nisam znao šta tražim, samo sam nejasno naslućivao kakav to jezik treba da bude, Kad nađem, znaću šta tražim.

Uvjeren od samog početka (možda i pogrešno), da ću svoju životnu temu moći da obradim u obliku romana, odlučio sam da zanatski savladam tehniku romana. Najprije teoretski, u principu, a onda i praktično ("Magla i mjesečina", "Tišine", i nekoliko većih pripovijedaka poslužili su kao dobra vježba). Nisam mislio da će biti lako, ali nisam vjerovao ni da je tako teško. Godine i godine su prolazile, a ja sam se, kao s đavolom, rvao s nesavladivom strukturom romana: pisao sam i brisao, pisao i bacao, pisao i ostavljao u ladicu, ali nisam odustao. Zavidio sam slikarima koji i najveću sliku mogu da sagledaju jednim pogledom; pisac mora, neprestano, da drži bezbroj činjenica u glavi, bezbroj veza, bezbroj događaja, vodeći računa o sklopu dijelova, o dosljednosti likova, o mjeri i srazmjeri, o fabuli i ideji, o ritmu pojedinih rečenica i cjeline, o prvom i drugom planu, o glavnim i sporednim ličnostima i o bezbroj drugih stvari, međusobno toliko povezanih da se često ruši sve ako je pogrešno urađen jedan dio.