PTT screen

© Anna Hurtig

Strahovita stvarnost stvari
To je moje otkriće svakoga dana.
Svaka stvar je ono što je,
I teško je objasniti nekome koliko me to raduje,
I koliko me to ispunjava.

Dovoljno je postojati pa biti potpun.

Napisao sam dovoljno pesama.
Napisaću ih još mnogo više, naravno.
Svaka moja pesma to kazuje,
A sve su moje pesme različite,
Jer svaka stvar koja postoji samo je način da se to saopšti.

Ponekad se zagledam u neku stenu.
Ali se ne pitam da li ona oseća.
Ne dovodim sebe u zabludu nazivajući je svojom sestrom.
Ali je volim zato što je stena,
Volim je zato što ne oseća ništa,
Volim je jer nije ni u kakvom srodstvu sa mnom.

Drugi put slušam kako vetar huji,
I smatram da se vredelo roditi samo da bismo čuli kako vetar huji.

Ja ne znam šta će drugi pomisliti dok ovo budu čitali;
Ali uveren sam da to mora biti dobro jer bez napora o tome mislim,
I bez pomisli da me drugi ljudi slušaju kako mislim;
Jer ja to mislim bez misli,
Jer ja to kažem onako kako to kazuju moje reči.

Jednom su me nazvali pesnikom-materijalistom,
I ja sam se začudio, jer nikad nisam ni pomislio
Da je uopšte moguće da se meni ikakav naziv pripiše.
Ja čak nisam ni pesnik: vidim.
A ako ono što pišem ima vrednosti, to ne znači da je imam ja:
Vrednost je tamo, u mojim stihovima.
Sve je to savršeno nezavisno od moje volje.