PTT screen

Prilikom svakog ovakvog potresa u životu stekao bih ponešto, to ne mogu da poreknem, malo slobode, nešto duha i dubine, ali i usamljenost, nerazumevanje sveta i hladnoću. Sa građanskog stanovišta, moj život je od jednog do drugog takvog potresa bio u stalnom padu, predstavljao je sve veće udaljavanje od normalnog, dozvoljenog i zdravog. Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez porodice i domovine, našao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio sumnjiv, bio sam u stalnom ogorčenom sukobu sa javnim mnjenjem i moralom, pa iako sam živeo po građanskim okvirima, po svojim osećanjima i mislima bio sam u tom svetu tuđinac. Religija, otadžbina, porodica i država nisu za mene imale nikakve vrednosti i nimalo me se više nisu ticale, gadilo mi se od samoisticanja nauke, raznih esnafa i umetnosti. Moji pogledi, moj ukus, ceo moj misani svet, kojima sam nekada kao darovit i omiljen čovek, blistao, sada su bili zapušteni, podivljali i ljudima sumnjivi.