PTT screen

© Alberto Peroni

njuškači nesreće svuda su
naokolo.
čim ujutru ustanu
otkrivaju da nešto
ne valja
i besne zbog
toga,
i taj bes traje sve do
odlaska u krevet,
da bi se čak i tu
grčili u nesanici,
nesposobni da oslobode
svoj um
tričavih prepreka
na koje su
naišli.

osećaju da je sve protiv njih,
to je zavera,
i zato što su uvek besni
čini im se da su uvek
u pravu.

vidiš ih na ulici
dok divljački trube
na najmanji
prekršaj,
psuju,
rigaju svoje
prostakluke.

osećaš ih
u redovima
po bankama
samoposlugama
bioskopima,
guraju te s leđa
staju ti na pete,
mahnito su
nestrpljivi.

svuda su
i mešaju se u
sve,
te nasilničke
nesrećne
duše.

ustvari su
preplašeni,
nikad ne žele da
pogreše
pa ne prestaju da
napadaju
sve oko sebe…
to je poremećaj,
bolest
takve sorte.

prvi takav
koga sam video
bio je moj
otac.

i odonda
sam video
hiljadu
očeva,
deset hiljada
očeva
kako traće svoje živote
u mržnji,
bacaju svoje živote
u septičku jamu
i nastavljaju da
seru.