PTT screen

EX OMNI ME

Dati celoga sebe ko buket različka,
jer uvek vredi. Jer nikad nije prekasno.
Biti lampa za ljude, a kava za anđele,
Kojih mi je žao. Kojima je na nebu dosadno.


Inge Barč, glumica, posle prevrata izgubljena u tajanstvenim okolnostima....
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim - neki sjaj joj je na kosi bujao -
živela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" - mesec... der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: Upravo sam bio stigao iz Poljske....
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada - i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i - oprostite molim - trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: Živeo trbuh!
A neki Englez na to progunđa: - He's gone mad. - Ovaj je lud.

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće, i još neko leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen - eto.)
Kad jednog dana čujem ja -
državni udar. Coup d' etat.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 300 000 mađioničara.

I sve je bilo spremljeno za scenu:
sedim ja sa Inge u Tirgartenu,
A jesen u Berlinu i Tirgartenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas -
I odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(Ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

- Hm...
Pogledah na nju, cigaretu pušim -
nisam Vispanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:
Pik! I njene oči počeše da kruže
Au-dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik! to se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
Leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive i besmislice.

Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć - soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako; to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare -
da, šta ja znam, da krvavi zločin režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
mrkva... u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od trista redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, iako urednik ne izmeni,
biće ovako:
"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim okolnostima..."

A na kraju nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.